Кен мог детињства био је негативац, а моја Барби није живела у ружичастом свету

Са изласком филма о најпопуларнијој лутки на свету, почели су да израњају бројни подаци о барбикама. Између осталог, статистика "Матела" показује да се на седам барбика прода један Кен.

Мала колекција коју смо сестра и ја поседовале била је у складу са статистиком, али је то представљало и одређене проблеме у нашој игри.

Облачење, свлачење барбика, прављење фризура, никада нам није било занимљиво. Наша игра је била нискобуџетна, али са готово филмским сценаријима.

Како би мир владао у кући, ниједна барбика није могла да има дечка, како лутка друге сестре не би била у лошијој позицији (јер је имати дечка било велика предност у игри две девојчице).

Додуше, у неком тренутку смо добиле коња, па је било фер да једна има дечка, а друга коња. А и морала је венчаница некада да се искористи.

Најчешћи сценарио био је, ипак, да је Кен негативац. Напасник, лопов, убица, увек је било довољно инспирација на телевизији.

Барбике јунакиње би га савладале и послале или у затвор или би га убиле у самоодбрани и из неког разлога би му био подигнут споменик (његова глава натакнута на оловку).

Ништа од луксуза

Барбике смо добијале, махом од рођака из иностранства. Нисмо имале кухиње за барбике, купатила и слично и није нам ни требало.

Имале су аутомобил и чамац (кутије од ципела) и луксузне кревете које је тата направио од неких дасака и чак их и тапацирао. Бака је сашила постељину.

Мислим да је била 1997. година када су нам стриц и стрина послали паре да купимо нешто од играчака. Тачније, за Нову годину тата и мама су нам од тог новца купили праву правцату фонтану за барбике.

Сећање на бомбардовање

Када ме неко пита како ми је бомбардовање остало у сећању, кажем да сам била премала да бих се јасно сећала тог периода.

Ипак, остало ми је у памћењу када је мама рекла сестри и мени да изаберемо по једну барбику коју ћемо спаковати у торбу за евакуацију. Одмах сам знала коју (најновију, наравно).

Тог пролећа играле смо се више него икада, јер нисмо ишле у школу. Барбике су имале своје склониште направљено од књига. Имале смо среће да не живимо у реалности тих месеци, за разлику од многих других.

Мислим да ми је један од тежих момената у детињству уследио убрзо након бомбардовања – сестра је прерасла барбике. Остала сам без партнерке.

Ко је моја барбика

Моја барбика није била у ружичастом, облачила сам је у платнене марамице, она није живела у ружичастом свету. Она није имала егзистенцијалну кризу.

Моја барбика, заправо, није била Барби. Она је била оно што сам ја желела да будем – снажна, паметна, сналажљива, богата, са супермоћима (Моћни ренџери као узор).

Поједини стручњаци за дечју психологију деценијама су износили тврдње да барбика погубно утиче на развој интелекта девојчица и постављали питање да ли би Марија Кири постала светски призната научница да је којим случајем добила барбику за рођендан и почела да машта о животу из бајке. Нисам сигурна да та критика може да се односи и на моју генерацију у Србији.

Моја барбика није живела бајковит живот, између осталог, зато што ми "Мателова" прича о овој лутки није била позната. Она је, као и ја, знала само за живот у Србији.

На крају крајева, биће да нас је живот у овој земљи научио да бајке заиста не постоје.