Моја борба са анорексијом (пети чин) – нисам за психијатра, имам „лајф коуча“

После првог објављеног текста о борби са анорексијом, била сам засута порукама колега и познаника у којима су честитке на храбрости, али и признања да имају поремећаје исхране или друге психичке проблеме. На питање да ли одлазе психијатру, добила сам исте одговоре – не.

„Шетала сам се данас по мосту, испод којег је на прузи пролазио воз. Стала сам, загледала се и поставила себи питање шта би се десило да скочим – да ли би свe нестало. Не брини, немам самоубилачке мисли“, пише другарица из дијаспоре.

„Прошла сам кроз булимију у једном тренутку живота... Требало је времена да пребродим и схватим зашто и како даље. И не знам јесам ли се потпуно ослободила тога што ме је тада гонило да уништавам себе. Само да знаш да ниси сама“, прича колегиница с посла.

После ових речи од образованих девојака, произлази да изговор „нисам ти ја за психијатра“, не важи за генерације које су деценијама изложене предрасуди да једино „луди“ траже такву помоћ, већ и за млађе које би, према мом резону, морале да руше табуе.

Вршњакиња из Бањалуке није ни желела да отвори боловање како би остала на одељењу у „Др Драгиша Мишовић“, јер њени приватни подаци, како каже, не би били заштићени. Колеге би знале да болује од булимије, а то би онда у чаршији била велика срамота. Дакле, већи је страх од стигме од порива за лечењем.

У земљи влада и стереотип да је „све то у глави“ особе, као и да нема везе са спољашњим факторима, попут претрпљене трауме. Радији би се обратили „лајф коучима“ (такозваним животним тренерима), пригрлили медитације, „тапкали“ по деловима тела за привлачење новца, посла, љубави, клели се у закон привлачења, него отишли лекару.

Иде се још даље са пропагирањем да смо психотерапију културолошки преузели са Запада, попут „Мекдоналдса“. Не знам како људи замишљају терапију код таквог специјалисте, али ми из прича звучи комично, попут лежања на каучу, отварања душе, док вас доктор подвргава електрошоковима или, не дај боже, даје лекове.

„Шефица на послу ме саветује како да превазиђем животне проблеме. То је исто као и да идем код психијатра“, у неверици слушам једну тридесетогодишњакињу.

***

Након што смо колективно истраумирани после два масовна убиства у Србији, део нас се замислио где су на мапи менталног здравља, посебно тинејџери. Надам се да ће деца и родитељи пригрлити понуђену стручну помоћ. Не треба се стидети, нити је доживљавати као знак слабости.

Вести о самоубиствима младих толико су честе да стичем утисак да смо дозволили да се на њих навикнемо. Медијски извештаји анализираће случај из више углова, позваће и стручњаке, али поставите себи искрено питање да ли сте након тога питали свог тинејџера да ли би му значио разговор макар са педагогом.

Током основног образовања нисмо имали ни психолога, нити педагога, али се сећам насиља, прозивки и изолације вршњака због мени налепљеног епитета „штреберка“. Средња школа доноси нешто бољу слику где, додуше самопозвана, одлазим на разговоре код тих стручњака.

***

Када сам решила јавно да признам да се борим са анорексијом, плашиле су ме реакције колега и блиских особа јер сам написала да сам била на психијатријском одељењу, као и колико ћу штете, ако буде осуда, нанети породици. 

Ослобађајуће је било када сам уместо стигме, добила емпатију, разумевање и покоји загрљај. Но, теже од тога да признате другима да имате менталну болест је рећи себи: Да, имам анорексију (или другу менталну болест) и потребна ми је помоћ. 

Терапија лековима психичких сметњи такође је велики табу у Србији, те ћете радије видети да се за смирење пију бенседини на своју руку, пре него прописане терапије лекара.

***

Фер је рећи да се у медијима и на друштвеним мрежама више него икада пре прича о менталном здрављу, али скоро да чујем зевање док лекари објашњавају зашто су прегледи битни. Жене ће, међутим, начуљити уши и исколачити очи када се говори о пластичним операцијама и новим модним трендовима.

Друштву ће пак бити прихватљиво ако кажете да сте урадили естетски захват усана или груди, док ће се одаљити три корака ако споменете да сте били код психијатара. Порука је јасна – ако сте отишли под нож због заобљеније задњице значи да бринете о лепоти и да имате брдо новца, а на психотерапију да вам се у глави нешто „откачило“.

Процените где је новац боље уложен – на одраз у огледалу којим вероватно никада нећете бити задовољни или на разговор због којег вам тај приказ неће бити ни важан. Могли бисмо да одемо корак даље – да ли заиста сматрате да је другима битније како изгледате или како се поред вас осећа. И да, као и код физичких болести и ментални проблеми су решиви...