Моја борба са анорексијом (први чин), скупе грешке лекара

Релапс анорексије десио ми са уласком у тридесету годину. Када подвучем црту, лекари који нису знали како да ми помогну коштали су ме – органа мање, пријатеља, новца, погрешне фармакотерапије, али и опасности да болест пређе у хроничну. Од 12 године, када је почела фобија од хране, прошла сам кроз четири хоспитализације и све облике поремећаја.

Мој први драматичан пад килограма, родитељ су сматрали тинејџерским бунтом и пролазном фазом. Пет године касније, после још једног таквог "хира", када је тежина из дана у дан падала, схватили су да сам болесна. Били су згранути, ужаснути и немоћни када су случајно, док сам се пресвлачила видели мршаво тело које сам крила испод слојева одеће.

Помоћ смо тражили код изабраног лекара у смедеревској болници, који је рутински написао упут за психијатра у истој установи. Психијатар се током разговора присећао реченица из факултетских уџбеника о поремећају исхране, чак је и отворио један од њих. Уручио ми је хрпу психо-тестова, уз поруку: „Почни да једеш, мушкарци воле више меса”. Наставили смо да лутамо од једног до другог лекара...

***

Не, анорексија није „болест савремених манекенки”. Реч је о заблуди која се годинама провлачи у медијима. Тачно је да је у појединим професијама, попут балета, глуме или спорта заступљенија. Током хоспитализација, већина оболелих које сам упознала биле су „девојке из комшилука”, узорни ученици или угледни професори, чак и здравствени радници.

Поремећаји исхране нису ни претежно болести холивудских звезда, па их и не треба глорификовати. Нема ничег гламурозног у опадању косе, суве и жуте коже, ломљивих ноктију, плавих прстију, лануга (папeрјасте длаке), исцрпљености, плачљивости, губитка пријатеља, сексуалне жеље, интересовања...

Погрешно је и изједначавати мршаве особе са анорексијом. Основа поремећаја исхране није неухрањеност – реч је о симптому и емоционалним тешкоћама које неће напрасно нестати са добијањем на тежини. Килограме није тешко вратити, али лечење измученог ума је дуготрајна и фрустрирајућа борба пацијента, лекара и породице.

Бесмисао тог закључка илуструје исповест жене са прекомерном тежином у Њујорк тајмсу, која се годинама бори са атипичном анорексијом, али и коментарима околине – не изгледаш довољно мршаво...

***

Првo моје болничко лечење било је са навршених седамнаест година у Клиници за неурологију и психијатрију за децу и омладину у Улици доктора Суботића. Лекари и особље били су емпатични, али нису имали знања о болести. Током оброка није било никакве контроле, иако je за оболеле карактеристично да храну бацају, крију по џеповима или повраћају. После хоспитализације, укратко, наставила сам са рестрикцијом исхране.

Најстрашније искуство било је, ипак, када сам током студија отишла у Студентску поликлинику. Докторка, чије име сам потиснула, после моје приче у сузама о страху од хране и дијетама мирно је констатовала да је у реду тежити ка мршавости, као и да је то избор на који имам право. То је тренутак када сам још једном враћена на погрешан пут.

Ни други државни и приватни доктори код којих сам ишла пуна наде, нису много помогли, али је право чудо што нису ни знали да у Србији постоји специјализовано одељење за лечење. Много је таквих искуства оболелих девојака, које о томе не желе да причају, те у очају траже помоћ преко Инстаграма, у црквама, манастирима, код врачева, магова...

***
У корист анорексије и булимије, иде и да су и даље табу тема у Србији. И моји најближи су често црвенели због питања знатижељних комшија и родбине – зашто сам смршала, да ли се дрогирам или да ли ми је откривен малигнитет...

Замислите каква је тишина о овом проблему владала пре петнаест година, без друштвених мрежа, када сам упала у замку дијета. Сећам се једино емисије Кључ на РТС-у из 2007. године у којој реномирани стручњаци први пут у медијима објашњавају како храна постаје непријатељ. Режими исхране, дијете и императив мршавости с друге стране, пунили су новинске ступце.

Студентска штива годинама сам замењивала „бинџовањем” америчких емисија и филмова, попут To the Bone (2017), о центрима где се лечи моја мука. У своја четири зида прижељкивала сам такво место у нашој земљи. Емисије о интервенцијама доктора Фила (Dr Phil), биле су потврда да би моја болест могла да ме одведе и у смрт.

Преко форума, сасвим случајно, сазнала сам да у болници „Др Драгиша Мишовић” постоји одељење и стручна и строга докторка која може да ми покаже пут како да изађем из Дантеових кругова. И заиста, та случајност ми је највероватније спасила живот...