Није океј да се браћа и сестре лемају, родитељи треба да науче како да реагују

Играла сам се са дететом у паркићу када сам видела како девојчица од четири године шутира у главу сестру од непуне две. Када је њихова мама видела да сам одмах инстинктивно поскочила, рекла ми је да не бринем, да је мала навикла да је сестра лема. И заиста, млађа сестра није чак ни негодовала.

Стоји дете у играоници поред оца и игра се с неким лоптицама, када му прилази старији брат и гурне га тако да је млађи пао. Старији је наставио сам да се игра. Отац ни реч није рекао. И њима је ваљда то нормално.

У једној другој играоници, четворогодишње дете је сатерало у ћошак двогодишњака и угризло га. Млађи је почео да плаче и вришти и његова мама је одмах дотрчала. Мајка оног другог дечака га је издалека прекорила и наставила да пије кафу. Након тога, тај дечак се дошаптавао са другим, који је затим почео да јури оног мученог двогодишњака, који је на крају морао да оде са својом мамом.

Ко је крив 

Родитељи су криви и родитељи тих родитеља и тако генерацијама уназад. Трпећи насиље и посматрајући га, деца мисле да је то прихватљив начин понашања. Ако им неко не каже другачије, ако им не објасни.

Међутим, бар према ономе што виђам у парку, родитељи се неретко и не баве сопственом децом. Мисле да су свој део посла одрадили тиме што су их одвели напоље и пустили да се играју са другарима. И не знају чега се играју и како се играју.

А има и оних који знају шта се дешава, да су увидели проблем код детета, али да не раде ништа на томе да проблем реше. 

Једна мама ми је тако рекла: "Почео је да удара другу децу, видео је од браће, ништа ја ту више не могу". И он сад иде по парку и када му неко узме играчку, или му је не да, он мисли да је океј да удари - а мајка је све мање очајна, навикава се на, она мисли, безизлазну ситуацију.

Не мешај се у одлуке других родитеља

Сматрам да свако своје дете познаје најбоље, његове потребе и жеље, начине на које реагује у одређеним ситуацијама. Вођена тиме, никада се нисам мешала у туђе одлуке. Али насиље је, што би рекли политичари, црвена линија.

Деца усвајају облике понашања посматрајући своје окружење. Деца немају развијен систем вредности, ми им га градимо, поручују педагози.

Ако ми ћутимо на то што се браћа и сестре лемају, и заузимамо став "треба да науче сами то да реше", како ми неретко кажу, ми им заправо говоримо да је то океј. Али није и не сме бити.

Прави одговор на насиље, притом, не сме да буде насиље - не треба мама или тата да удари своје дете зато што је ударило вршњака, јер тиме опет шаље поруку да постоје ситуације када је океј користити насиље. 

На нама је да покажемо својој деци да смо против насиља и онда ће они једног дана стати у одбрану своје другарице, свог другара, своје наставнице.  

А ако желите да дете научи да се брани, упишите га на аикидо, или неки други спорт где ће научити да се одбрани тако да друге не повреди.