Згажен шешир професора Косте Вујића, шлем за наставнике

Пред крај четвртог разреда гимназије моје одељење је, због тога што је било изразито "фино", оставила разредна и око половина професора. Нису више хтели да деле таблу са нама. Постављали смо по правилу бесмислена питања, били несносни, излазили с часова тек онако, долазили у невреме, каснили, певали... Често смо претеривали, али ником није пало на памет да извуче столицу професору. Ко зна, можда је то било следеће.

На прозивци, у одељењу, поводом 20 година матуре, распоређени онако како смо седели на крају четвртог разреда, било нас је око половине, можда петнаестак.

Tо није било ни најмање чудно. Неко живи у Канади, неко у Словенији, а неко у Новом Саду и Београду. На то смо већ навикли.

Заправо, то више нико и не примећује.

Поред оних стандардних ствари о томе где ко живи, шта ради, "нова разредна", та дивна госпођа која је знала да нема другог начина да се издува балон пун страха од пријемног испита, тестостерона, неузвраћених љубави, "Продиџија" и одласка у "бели свет" сем да се тај балон сам од себе "издуши", поставља нам уобичајена питања – ко, где, шта, како, жена, муж, деца...

Смејемо се, прилично гласно, добацујемо, коментаришемо, као у гимназији...

Али сви примећују једно – заглушујућу буку и какофонију коју праве сада већ четрдесетогодишњаци под налетом сећања и емоција.

Стишавамо једни друге, одвикнути од толике буке. После 20 година делује поприлично необично. Кад си средњошколац, појма немаш о туђој перспективи, поготово о перспективи професора. Барем је тако било у мом случају.

Али, нисам сигуран да данас случај из Трстеника делује необично како би сигурно деловао пре 20 година. Није било мобилних телефона, није било интернета те брзине, мрежа без којих данас не можемо да живимо и да не набрајам.

Како би се све завршило, то знају сви они који су живели или живе у малом граду. Мала места се хране причама других и увек је трава негде зеленија.

Међутим, где је ту Професор, онај са великим П? Где му је место у друштву, ко му данас пожели добар дан на улици, ко с њим разговара као са професором, стубом једне заједнице. Колико уопште разумемо да је једино што човеку не можеш да одузмеш то што тај човек зна, његово образовање и његово васпитање. И да нам то дају, поклањају ти људи, џабе, често без задршке, неки од њих неретко на вечним заменама.

Можда је тренутак да поставимо питање – како, уопште, неком падне на памет да извуче професору столицу, снима пад професорке мобилним телефоном, смеје се и све то постави на мреже. 

И једини одговор који ја имам је да су васпитање и образовање, да смо то ми. То су куће, то је недељни ручак, то су библиотеке, то су односи са комшијом, то је паркирање, то су дворишта, то су школске приредбе, то су односи и разговори са децом, то је учење напамет, то је олако поправљање оцена. То су, наравно, и све петице и безброј фантастичних клинаца.

Али, то су и сви гуруи, инфлуенсери, медији, ријалити звезде, надринаучници и остали који нам говоре да они боље знају нашу децу од нас самих, да умеју боље да их васпитају и да сигурно негде грешимо и све вршњачко насиље поред ког се пролази као да је то нешто нормално, да то снажи дух и помаже детету да очврсне.

Није све у чврстини, није све у парама, биће да је нешто и у ономе што каже Доситеј: Књиге, браћо, књиге...

Па ипак, на смеровима за математику, физику, хемију, физичку хемију, редовно једноцифрени број пријављених бруцоша. На српском нешто више, свакако недовољно. А шта ћемо кад не буде професора? Чини ми се да сат откуцава.

И ту измакнуту столицу, измакли смо сви ми или смо, макар, помогли да буде извучена. Зато мислим да ме осећај не вара и да се због тога много људи осећа искрено посрамљено. Колики је тај број, можда није ни важно.

Надам се, ипак, да имамо право на поправни.