Како смо солидарност и заједништво заменили самодовољношћу
Шта се догодило, где је нестао осећај за друге људе, где су солидарност и смисао за заједништво? На размеђи аналогног и дигиталног доба уочава се нешто што раније није било толико изражено – самодовољност, усмереност само на себе и своје потребе.
Забрињавајуће су сцене које свакодневно виђамо и доживљавамо. Све је мање срдачности и љубазности на јавним местима: на шалтерима, у саобраћају, у продавницама… Нормалност је постала изузетак. Другарица ми са усхићењем прича о свом искуству у једној трговини.
Љубазна продавачица јој је све време помагала да пронађе оно због чега је дошла. Замислите!
Гледам на Јутјубу називе клипова: стоп безобразним људима, како се заштити од негативних људи, како поступати са тешким и немогућим људима, шта кад је неко увек лош према вама, шта кад вас неко повреди… Изгледа да су ствари отишле предалеко.
Читам недавно невероватну причу о голубовима коју су се населили на крову зграде зато што их један комшија годинама свакодневно храни, упркос противљењу свих осталих. Инспектори су долазили и одлазили, а измет и перје се и даље таложе у њиховом дворишту и на крову зграде.
"Молили смо га да престане али каже да неће", каже очајна жена која ту живи.
Таксисти причају о томе како се, нарочито младе, жене које возе добре аутомобиле у саобраћају понашају као на модној писти, сви треба да се склоне и да им дају првенство пролаза. За њих не важе саобраћајна правила. Ваљда сматрају да мушкарци и у вожњи треба да буду каваљери…
Изненадила ме је прича мог пријатеља, правог џентлмена са манирима из давних времена, који редовно пропушта жене да прођу када се сретну у уском пролазу између зграде и паркираног аутомобила. Неке се на ту његову реакцију збуне и чудно га гледају, друге заобиђу тај део пута а има и оних које се чак изнервирају и кажу му да прође већ једном и да их не задржава. Ретке су оне које искористе ту неочекивану прилику и провуку се уз осмех и захвалност.
Безброј је примера неразмишљања о другима, од тога да ваше ‘добар дан’ остане само у ваздуху јер је особа којој се обраћате тог дана нерасположена, до грубих и готово непристојних обраћања у свакодневним ситуацијама у граду, на послу… Чујем од познаника да у неким приватним компанијама тако нешто није могуће, правила понашања и комуникације су строга и јасна, као и препорука запосленима да своје расположење и навике оставе код куће.
Пре неки дан човек на сред улице гура ауто који се покварио и све време то ради сам, нико да приђе да му помогне. У самопослузи старија госпођа не може да отвори пластичну кесу а стоји поред ваге за мерење воћа и поврћа. Уместо да јој неко помогне, почиње нервоза уз добацивање да се склони и да не прави гужву.
Сећам се, када смо пре више година за емисију "Културни центар" питали госте о томе шта је на њих оставило најснажнији утисак у претходној недељи, један од одговора био је "хејтовање" на друштвеним мрежама. Уместо да честитају добитнику награде, људи су писали увредљиве коментаре.
За све се може наћи објашњење, али није баш јасно како они који увек имају разумевања за друге на крају увек морају да се правдају онима који спроводе своју вољу, не обазирући се ни на кога…
Људи често кажу да је дошло ново време, да се све променило и навике и обичаји. Али, да ли је баш тако? Недавно сам поново читала "Смрт Ивана Иљича" Лава Толстоја и гле чуда, све је исто као данас, само у сценографији 19. века.
Али сигурно је да су, од када су се распале патријархалне заједнице а градови постали тесни за све који желе ту да се настане, солидарност и заједништво замењени самодовољношћу и усмереношћу на себе и своје потребе.
Коментари