Годишњи одмор као бекство од цивилизације – летос су изгледа најбоље прошли љубитељи природе
Дуго топло лето било је најпријатније провести у Србији. Без потврде о вакцинацији, без пи-си-ар теста, без чекања на граници. А за авантуристе који су изабрали бекство од цивилизације, лето је прошло и без сигнала за мобилни и без интернета.
Било је одлазака на годишњи одмор и без ковид-пасоша: у Црну Гору, Македонију, Турску, Албанију. До Грчке се путовало дуже, са чекањем на два гранична прелаза и обавезним негативним тестом.
"Ево стигла сам, све је у реду. У ствари, све палме су изгореле, али хотел није", писало је у jедној поруци која ми је током лета стигла из Турске.
И још једна из Грчке: "Ми смо добро, не брини, дим је свуда око нас, али пожар је далеко. А ако почне да се приближава идемо у море, плажа нам је близу".
Где је оно безбрижно време кад се само спакујеш и одвезеш на летовање.
Изгледа да су најбоље прошли прави љубитељи природе. Језера, реке, планине, ту су у Србији, још ако је среће да се са неког планинског врха уграби ведар дан када у безобални поглед стану облаци, сунце, птице, ваздух и осећање за незаборав...
Моји познаници су недавно побегли из Београда и живот наставили на Старој планини.
Заједно смо на Бабином зубу, на око две хиљаде метара надморске висине, чекали излазак Сунца, у зимским јакнама, уз јак северни ветар, који је са доласком новог дана ослабио. То су они тренуци који одлазе у лични архив вечности.
Најзанимљивије фотографије овог лета слао ми је брат са једног потпуно дивљег места до којег туризам још није стигао, а било би добро да никад и не стигне.
Да би ухватио сигнал за мобилни, морао је да оде двадесетак километара даље од куће у којој је пронашао рај. А у рају, пастрмке, ракови, водопад, парадајз са укусом парадајза, домаћа лубеница, мирис пољског цвећа… у малом селу у подножју Копаоника, одакле се ноћу види део Млечног пута и звезде падалице.
Тамо је упознао човека који се после двадесет година рада у једној европској престоници, и то у ИТ бизнису, вратио у родни крај, где сада и живи и летује.
Причао му је како му је жао што људи читав живот потроше трчећи за искуствима, сазнањима... а све може много једноставније. О томе управо пише књигу.
Током лета дружила сам се са нашим људима који су отишли из Београда и после много година се вратили да одмор проведу у свом граду.
Шокирани новоградњама у некада мирним улицама у којима су се санкали и играли између две ватре, сусрете са старим друштвом заказивaли су поред реке.
Иако су им дани у највољенијем граду пролазили у пријатној атмосфери, отишли су са горким укусом, разочарани изгледом краја у коме су одрастали.
"Хвала ти за лепо београдско лето. Молим те сликај ми Орашац, пре него што и он нестане, нисам стигла од силне јурњаве по граду", писало је у једном мејлу моје другарице која је пре одласка у Берлин живела у близини, а све важне прославе у њеној породици организоване су у башти те кафане.
Иза путовања увек остану успомене. На нека од њих подсећаће шкољкице, облуци са обале и фотографије, а на нека друга негативни тестови, ковид-пасоши и бесконачне колоне возила на граничним прелазима.
Коментари