Село - повратак изгубљеној љубави

Била сам право сеоско дете, отворено, искрено, расположено за дружење, весело. До краја живота баба је уз осмех препричавала моје "бисере" и симпатичне дечје одговоре на она уобичајена, старинска питања - чија си ти, кога више волиш, маму или тату, шта ћеш бити кад порастеш и слично. Смејем се и сама кад помислим на једну од тих догодовштина.

Баба ме је стално водила са собом, на њиву, у шталу, код комшиница на кафу. Једном приликом, баш на некој од тих комшијских кафа, нека жена ми је затражила да јој донесем воде. Послушала сам без поговора, али, кад је друга, нешто мршавија и старија, тражила то исто, одговорила сам "као из топа"- теби нећу, ти си ружна! Баба је, наравно, "пропала у земљу" од стида, било је грдњи, али су се сви на крају смејали!

Полазак у школу и растанак са животом на селу ми је тешко пао. Кажу да сам тражила да ме упишу у тамошњу школу у којој је тада још увек било довољно деце за свих осам разреда! Наравно, ништа од тога. Ишла сам у школу у граду, али сам сваки распуст проводила код бабе и деде и плакала кад је требало да се растанемо.

Како то обично бива, све се променило кад сам ушла у тинејџерске године. Тада су ми, наравно, друге ствари постале важне у животу. Одлазак на село викендом значио је да не могу да изађем с друштвом, па сам се све више опирала и негодовала због тих посета. Ни распусте нисам више проводила тамо. Једноставно, постајала сам девојка и мењала се...

Живот је, нажалост, ускоро променио све наше планове, распршио удобну и мирну будућност којој смо се надали и ставио нас пред велика искушења. Остало је пусто наше село, необрано воће и непожњевено жито. Истргнути смо из корена, сурово кажњени због оног што јесмо, што смо одувек били.

Одједном сам схватила шта сам изгубила. Мирис покошеног сена, земље коју је после суше натопила благородна киша, осећај да негде припадаш, да те веже онај камен, шума, поток и више од свега, људи-груби, али простодушни и једноставни, са "срцем на длану".

Иако ми је недостајао и мој град, друштво и удобан живот који смо тамо имали, како је време пролазило, схватала сам да уствари много више тугујем за селом. Како сам се само горко кајала због сваке пропуштене прилике, због глупог тинејџерског инаћења, због још једног лета и зиме које сам могла провести на селу, упијајући његове мирисе, боје и снагу.

Мог села, са мојим људима и коренима, више нема, али, после много година, чини ми се да сам пронашла место које бих могла да заволим, где бих могла поново да осетим ону исконску везу с природом и људима. Нашла сам своје "резервно" село, мир и опијајућу лепоту. Била је то љубав на први поглед, искрена и безрезервна. Видели смо се, заволели и сад се упознајемо, онако заљубљено срећни, несвесни околине, слепи за препреке.

Ово је први одмор који проводимо заједно. Све је ново, узбудљиво, савршено. Уживамо откривајући једно друго, радујући се сваком новом дану у који заједно улазимо, сваком сутону, свакој јесењој боји. Купамо се у шкртом октобарском сунцу и грејемо руке уз ватру, срећни због сваког тренутка који смо успели да украдемо за себе. Свесна сам ипак да ћемо, као и у свакој вези, ускоро почети да откривамо и наше мане.

Знам да ме је, упркос свим невољама, ових тридесетак година проведених у Београду прилично размазило. Постала сам превише "свилена" за село, навикла на радијаторе, туширање у топлом купатилу, испијање јутарње кафе у пиџами, куповину доручка у пекари, ленчарење испред телевизора. Навикла сам да на сваком ћошку имам продавницу и апотеку, да све стално ради.

Заборавила сам да батеријском лампом осветљавам пут до комшија и да ноћ на селу значи потпуни мрак. "Обнављам градиво" ових дана- ложим ватру, печем хлеб, навикавам очи на мрак, уши на тишину, радујем се кад чујем звук птичјих крила и кад ме буде први зраци сунца.

Радујем се мом новом сапутнику, али назирем и његове мане. Видим да је уморан, тром, разочаран. Видим да полако, али сигурно нестаје, да се гаси, да га гута коров и заборав. Видим и жалим!

Тражећи ово моје "парче раја" видела сам много туге, превише одавно затворених прозора које изједа паучина и оронулих кућа са читуљама на вратима. Туговала сам за поцрнелим стаблима шљива која више не рађају без сигурне руке домаћина, закоровљеним двориштима и цвећем испред куће које још пркоси забораву.

Боли ме што села у Србији, и без рата, све више личе на оно из мог детињства које је сад пусто и сабласно.

Не тражим кривца, не упирем прстом, нисам љута. Само сам бескрајно тужна. Сви смо уствари помало криви, предуго смо затварали очи пред невољом која нам се деценијама прикрадала. Ратови су косили читаве генерације, али село је ипак опстајало, рађало се изнова и обнављало

Нова идеологија после Другог светског рата, нове пароле, али пре свега лагоднији живот који су нудили градови, променили су и то. Из села се деценијама само исељавало, блатњави путеви водили су само у једном правцу, а они који су, пуни наде и жеља, одлазили...заборављали су брзо тежак сељачки хлеб. Сад плаћамо цех.

Живот није могао да чека да се направе путеви, водовод, да се изграде нове, модерне школе, амбуланте, продавнице. Сад је, бојим се, све узалуд. Новим, асфалтираним путем нема више ко да оде из села, а камоли да се у њега врати, школе је узалуд градити јер деце нема. Закаснили смо, грдно смо закаснили.

Сада преостаје једино да покушамо да олакшамо живот онима који су, упркос свему, остали и опстали. Можда смо и ми, "свилени" градски заљубљеници у село, нека слабашна нада да није све пропало.

Можда....

Не знам да ли ће та искра бити довољна за било шта, али знам да ћу се ја ускоро вратити. Ето...нека то буде први, мали, мој корак!!!