Истине више нема, што бисмо усаглашавали мишљења

Све су започели Атињани. Ови нарочити људи волели су да ратују колико оружјем, толико речима. Смислили су прву скупштину слободних грађана која није личила на ратни табор, већ управо на ону какву и данас имамо: на причаоницу где се бори речима. 

У то време постала је у Атенином полису популарна полусложеница "дијалог" (дословно: "двоговор").

Дијалог није личио на надвикивање, већ пре на надгорњавање: ја тебе осопорим овим аргументом, ти мени узвратиш својим правом и тако док не сазнамо ко је победио.

Нерешено није постојало. Ако ја победим, ти се приклањаш мом мишљењу и делаш како сам ја трасирао посао или поход; ако је обрнуто, ти си вођа пројекта.

Касније је Солон овај "парламентарни" говор покушао да оспори својим познатим "бабичењем знања". Солон (то јест Сократ, у чије име је говорио), без одлагања је од почетка био онај који се приклањао нечијем мишљењу, али у тој "неатинској" пасивности крио је опасну замку. 

Упрошћено овај систем био је сличан оваквом говору, који за ову прилику, измишљам по узору на Солона.

"Сократе, ја ти кажем да само дрзовитост може државника довести до коначне победе човека и полиса." И одговор оног који "бабичи знање": "Лепо ти збориш, и историја ти даје за право, али ипак размисли, да је дрзовитост гаранција владавине, не бисмо ли све наше бродове могли сами да потопимо, јер ће пре или касније наићи на дрзовиту олују која ће им сломити катарке, и тако цело море препустимо само једном броду: ветру самом?"

Ко је ваљано нахранио социјалистичке пилиће

Након оваквих, смело би се казати дирљивих борби мишљења наступио је средњи век, па владавина грофова и војвода на маленим поседима, где је борбе мишљења са богом или владаром било мало, да би тек 19. век поново понудио борбу мишљења у виду чувене тезе-антитезе-синтезе.

Целу ствар осмислио је Хегел као, врло поједностављено речено, борбу мојег принципа (тезе) и твојег принципа (антитезе) које доводи до обједињења (синтезе) у којем моје проналази себе кроз твоје, а твоје кроз моје. Неки су то назвали и "желудац за варење тврде хране". 

Тезу, антитезу и синтезу нарочито су волели социјалисти, а кажу да се она у социјалистичкој пракси најбоље осликавала кроз један виц.

Пошаљу другови са врха контролоре да виде како председници Совхоза хране пилиће.

Сад следи теза. Дође та комисија код првог председника и пита га: "Јесу ли пилићи појели сву храну?" "Нису", одговара председник. "У Гулаг с њим, штеди на пилећој храни и изгладњује народне пилиће!", одговарају из комисије и оду даље.

Прелази се на антитезу. Председник Совхоза у суседном селу чује како се провео његов претходник, па на исто питање комисије, брзо одговара: "Сву храну су појели и баш им је лепо било". "У Гулаг и с овим: тови пилиће, а народну храну за пилиће не штеди". И на крају: синтеза.

Трећи се нађе у муци шта да одговори, па кад комисија зађе и у његов Совхоз, на питање "Јесу ли пилићи појели сву храну?", спремно одговори: "Ја вам не знам јесу ли појели или нису. Дао сам им да сами одлуче, па идите и њих питајте јесу ли све појели..."

Ко лаже, не тражи потврду свог мишљења 

Шта је данас остало од овог, каткад плодоносног, каткад јаловог сукоба мишљења? Чини се мало тога. Истина и право више не постоје. Лаже ко стигне, а у праву је онај кога чвршће подупре жута штампа.

За ратове у овом столећу каже се да се не започињу пре него што су пре првог испаљеног метка добијени (чини се да је актуелни у Нагорно Карабаху први изузетак од тога). Слично се може казати и за борбу мишљења. Данас као да важи максима: "Мислим, дакле у праву сам!"

Нико јавно не истиче своје мишљење пре него што је потпуно сигуран да га нико неће оспорити.

Ако је неко силом доказа правоснажно осуђен, он одмах у ћелији налази "писца из сенке" и започиње литерарну креацију своје лажи, у намери да је остави у аманет поколењима.

Теорија завере дала је прилику и трећеразредној кукавици да буде "узбуњивач" и опомиње нас на оно што наше очи не виде и наше уши не чују.

Што се нешто мање уклапа, то је вероватније да је предмет мрачног подметања са још мрачнијим претњама. Најбољи виц у овој области је за мене веза између металне жичице у епидемијској маски и 4G мобилне мреже.

На крају и закључак (синтеза) након ове мале панораме бобе мишљења кроз историју до данас.

Визионар Артур Кларк је рекао да ће нова моралнија друштва инспирисана звездама, онаква каква је описао у својим књигама, почети да се успостављају оног часа када ТВ рекламе престану да лажу.

Погледајте неки од термина за ЕПП, па сами процените колико смо далеко од овог циља.