Може ли се преживети без грчког мора

Боже, дај ми упорност Србина који жели да стигне до грчког мора! Размишљам како би "мисао" која се ових дана дели по друштвеним мрежама имала сасвим другачију конотацију да је изречена у неком другом историјском тренутку.

Пре више од сто година, кадa су се хиљаде српских војника пробијале кроз беспућа Албаније, борећи се са хладноћом, глађу и бандама које су их нападале, изазивала би страхопоштовање, емпатију и неку неописиву тугу помешану сa поносом. Изазивала би бес и сузе, страх и наду, веру и очај.

Да је "скована" крајем прошлог века, током мучних деведесетих, кадa је Грчка Србину била "прозор у свет", поздравили бисте вероватно сналажљивост нашег човека. Дигли бисте палац у знак подршке "брату" који је успео да превазиђе санкције, беспарицу, општу клонулост духа и стигне до грчке обале, било као туриста, било као печалбар!

Данас када, упркос корони, Србин-туриста "јуриша" на грчко море, ова мудрост са интернета изазива смех (што јој је и био циљ), али и неку врсту стида. Бар је код мене такав случај.

Колико год се трудила, не могу да схватим порив да се без обзира на упозорења, препоруке, али и реалну опасност, креће на пут, и то туристички.

Не знам, можда грешим, али питам се зашто немамо бар мало самопоштовања, кад већ немамо довољно одговорности према себи и својој породици. Зашто безглаво покушавамо да стигнемо до мора, као да нам живот зависи од тога?!

Већ првог дана кад су Грци отворили границу, наши туристи су били на њој. И без обзира што је већ тог првог дана било проблема и контрадикторних одлука, наставили смо. Друштвене мреже биле су препуне победоносних објава – прешли границу, стигли, пусте плаже, само Срби у Грчкој. И поред малтретирања, затварања Евзонија, гужви у Бугарској, Срби су били упорни...

Вест о коначном затварању границе за држављане Србије као да је била додатни мотив да јурну сви који су планирали путовање. Било је важно стићи пре 6 ујутру кадa је најављено затварање. Ма, кога је још брига шта ће бити после, кадa се граница пређе...

У чуду сам читала вести о колони наших туриста који су буквално блокирали гранични прелаз покушавајући да се докопају жељене обале. У чуду су били и грчки медији. Ни њима није била јасна та неописива жеља српских туриста и славље оних који су ушли у Грчку. Изгледало је као да су постигли неки успех, остварили велики циљ, а не да су уствари изложили себе и породицу непотребном ризику и непријатностима.

Знам да ће многи рећи да је ризик од короне у овом тренутку већи у Србији него у Грчкој. То је вероватно тачно, али ако постоји реална могућност да сте већ заражени, зашто уопште кретати на пут? Зашто се излагати ризику да се разболите у страној земљи, да уместо на плажи завршите у неком карантину или, не дај боже, болници?

Мислите ли о томе ко ће бринути о вашој деци ако вам не буде добро, како ћете се вратити, колико ће коштати лечење? Ова питања нису, по свему судећи, забринула "храбре српске туристе" који су се пар дана башкарили по пустим грчким плажама, али је ђаво однео шалу оног тренутка кад су откривени први случајеви заразе.

Грци су преломили и, колико год то било непријатно, некако ми се чини да је затварање границе добра одлука. Прво – јасна је и недвосмислена, па нико неће ни кретати на пут, друго – смањују се ризици и трошкови и треће – али веома важно – нећемо бар неко време "трчати" тамо где нас у овом тренутку не желе.

Да се разумемо, Грцима не замерам ама баш ништа. Много пута су показали своје пријатељство и несебичност. Примили су почетком прошлог века оне гладне и болесне мученике на острво Крф, а и данас негују успомену на њих (вероватно боље него што бисмо ми чинили).

Крајем тог истог века, слали су помоћ, давали подршку и примали нас када нико други није хтео. Захвална сам на томе што су бројна избегличка деца, захваљујући Грцима, први пут видела море и бар на тренутак заборављала сурову ратну стварност. Захвална сам и свима који су дигли глас против НАТО агресије, онима који су одбијали да у њој учествују и тако угрожавали свој живот и каријеру.

Сада су Грци поступили другачије, али ја им то не узимам за зло. Били су ту кад су нас к њима терале невоље, а данас свакако није тако. На грчке плаже пожурили смо из чистог конформизма, навике или, најбоље речено, непромишљености!