Утисци једне Личанке после емисије "Култура Срба у Хрватској"

Помислих, уз смешак, како је многи земљаци у годинама вероватно нису дочекали будни, па ће сутра молити неког млађег, и техници вичнијег, да им "врати" програм. Надам се да ће успети, јер ово је вредело гледати.

Додуше, знајући ту нашу старију "гарду", можда ће им бити превише "црквене тематике", ал' нећу да судим унапред. Дакле, одгледах и одушевих се!

И прво на шта сам помислила кад је кренула одјавна шпица је да нам заиста недостаје оваквих прича.

Иако врло ретко упознам човека за кога се касније испостави да нема бар неки сићушни лички корен, Лике нема на нашим телевизијама и у нашим медијима. Зато овај бисер Наташе Дракулић сија посебним сјајем!

Нисам могла да престанем да размишљам о томе колико је још прича остало неиспричано. Колико тога, сасвим оправдано, није стало у оних 45 минута.

Колико села, места, људи, догађаја, чека, притиснуто тешким покровом заборава, да их се неко сети и да свету исприча величанствену причу о Лици.

А наша је Лика баш то. Једна велика, сјајна, а опет толико тешка неиспричана прича!

Док су се смењивали кадрови добро познатих пејзажа и имена села за која знам од кад сам се родила, откривала сам и много тога о чему нисам готово ништа знала.

Богат духовни и црквени живот који је постојао пре нашег крвавог двадесетог века, људе који су мењали историју, уметност, науку, али и оне који, далеко од очију јавности, и данас чувају наше корене на личком тлу.

И нисам могла да избегнем поређења, размишљајући о делу серијала посвећеног Далмацији који је емитован раније.

Да ли случајно или намерно, чак је и годишње доба у којем се снимало, слало поруку о разлици између два краја, два поднебља, две стране планине које се додирују и истовремено одбијају једна о другу.

Далмација је снимана лети, а Лика зими! И такав је и утисак!

Док је Далмација искричава, бучна, исцртана мирисима смиља, лаванде и смокава, заглувела од песме зрикаваца, Лика се тромо ваља широким пољима, запљускујући падине Велебита и Пљешевице.

Прошарана снегом, тиха, потпуно несвесна своје савршености. Као да спава, с рукама склопљеним испод главе, баш попут оне девојке из најпознатије личке песме "Пјевај ми, пјевај соколе".

Лика је попут стидне невесте која, спуштеног погледа, мирно чека да неко открије њену лепоту. А младожење нема…

Нема нас који најбоље знамо каква је раскош испод тог вела који  предуго стоји на њеном лицу.

Хвала Наташи Дракулић и свим њеним саговорницима и колегама што су вео ипак мало померили. Што су одшкринули врата  и пустили светлост у наше домове… где год они данас били! Лика је бар то једно вече тиховала у сваком од њих!