Шишање у Пекингу у време коронавируса посебан је круг пакла
Последњи пут сам се ошишао пре 48 дана и још се нисам осмелио да се упустим у ту акцију потенцијално ”опасну по живот”. Људи су већ престали да ми говоре ”мало да скратим”, и сами полако одустају од дотеривања у доба епидемије.
Шишање ми је одувек стварало стрес. Ваљда због тога што не волим да ми ико "ради о глави". Не волим да ме масирају, перу косу и беспотребно задржавају своје прсте на мојој глави.
Одлазак код фризера одлажем до тренутка када људи почну пристојно да ми сугеришу како би "требало мало да скратим". Десило ми се и да ме фризерка позове телефоном: "Где си ти? Ниси се шишао више од месец дана!".
Да, заиста се то догодило. Зато сам осетио олакшање кад сам пронашао фризерку којој не морам да објашњавам шта и како да ради, чак ме и позове кад дође време за то.
Седнем, зажмурим и она обави што је њено. Kао људи који се плаше летења, када седну у авион па једва чекају тренутак да се призмеље и скину појас. "Не занима ме како изгледа позади, ја то ионако не видим, склони то огледало", говорим сваки пут.
Нови ниво стреса доживео сам када сам се преселио у Пекинг.
Драма.
Променио сам пет фризера за годину и по дана и никада још нисам био задовољан.
И није до мене, косе ми.
Кад питам пријатеље како им се допада моја нова фризура углавном одговоре: "Лепо је. Порашће".
Имам утисак, који додуше деле и други странци у Kини, да сви фризери у земљи са 1,4 милијарде људи шишају исто.
Зато сам могао да променим и милијарду фризера, резултат би опет био исти: полукруг машиницом са стране, троугласта ћуба горе. И обавезно стањивање оним "чешаљ-маказама" као "фајнал тач".
Слабо диваним кинески, али сам научио неке основне фразе чисто да ме не ошишају до главе.
Знам да кажем "шишај кратко", "скрати мало", "(не) свиђа ми се".
Сасвим довољно, ионако ме увек ошишају исто, под калуп. Научио сам и да кажем да нећу да ми перу косу "посебним шампоном" кад су ми наплатили додатних 10 јуана (око 150 динара) за то не тако посебно задовољство.
"Хао де ма?", пита ме фризер је "л' добро" кад заврши, "хен хао", "феноменално" рекох, само да што пре изађем одатле и не видим те барем три недеље.
Ако је ово била драма, одлазак фризеру у току епидемије коронвируса прави је хорор.
Последњи пут сам се ошишао пре 48 дана и још се нисам осмелио да се упустим у ту акцију потенцијално "опасну по живот".
Људи су већ престали да ми говоре "мало да скратим", и сами полако одустају од дотеривања у доба епидемије.
Али "гнездо" на глави ми је постало толико да је непристојно да се више такав појављујем на телевизији. Јутрос је свануо сунчан дан и одлучио сам - данас се шишам макар црко.
Навукао сам тегет платнену маску која се качи око ушију, ставио мало дезинфекционо средство са мирисом јагоде у џеп и кренуо. "Љубинка сине, иде тата да се ошиша".
На улазу у салон су ми, наравно, измерили температуру.
То је постала редована појава, откад је избио вирус у Пекингу мере температуру на уласку у све радње, зградње, чак и паркове!
Тридесет шест са један, уписао је радник фризерског салона на папир поред ког сам жврцнуо своје име. Сви пипамо ту исту хемијску оловку. Не свиђа ми се то, не задржава ми овде.
С врата сам рекао да нећу специјални шампон и да пређемо на ствар. Тражим фризеру да ме шиша кратко, што краће, ко зна кад ћу поново да дођем.
Спајам палац и кажипрст да му покажем колико кратко, али не знам да ли је схватио толико да остави или да скине. Свеједно, помислим, само да се заврши.
Погледам око себе, сви су са маскама. Први прамен са моје главе упао је директно у шупљину између носа и маске.
Дођавола!
Па ако овде коса пролази глатко, корона утрчава.
Нема поенте, скидам маску. Осећам погледе презира на себи, али како да објашњавам сад да стварно нема смисла да носим маску кроз коју дува промаја. Фризер се благо одаљио од мене и наставио да ради.
У одразу огледала пажњу ми привлачи урамљена фотографија кинеског председника окачена на зиду иза. "Како друг Си Ђинпинг може има да нормалну фризуру, а мене унаказе. Где ли се он шиша?", помислим.
Можда следећи пут да научим како се на кинеском каже "Шишајте ме на Сија".
У том тренутку једна длака косе зауставља се на мојој левој ноздрви и почиње да ме голица.
Ако сад кинем, помислих, ове маказе се неће зауставити само на мојој коси, и то ће бити пропраћено задовољним погледима оних који су ме презрели кад сам маску ставио у џеп.
Другу који се смеши из рама на зиду лично ћу морати да објашњавам зашто сам кинуо.
Притиснем нос прстима да зауставим кијање и прекршим епидемиолошки бонтон који каже "Не додирујте лице прљавим рукама".
На обострано задовољство, никад бржу фризуру нисам добио.
"Много ми се свиђа", рекох и пре него што ме је фризер питао како ми се чини.
Чини ми се да ћу у каратину да стекнем још једну вештину. Враћам се кући, купам се темељно и укуцавам у Јутјубу: "Како се ошишати код куће?".
Коментари