Зашто неко хоће да ми убије мајку

Главна тема форума у Давосу била је клима и заштита животне средине. Доналд Трамп је обећао да ће његова држава посадити хиљаду милијарди стабала. "Све" за мајку природу.

Већ замишљам Трампа са ашовом у руци како копа земљу, а Меланија поред залива. У позадини иде песма "Ја ћу воду, а ти корен, нек изникну млади...".

И баш се у том трену у близини нашла једна млада, за неке вољена а за неке омражена, Грета Тунберг. Као и увек, да удари контру a успут je послала поруку да пошумљавање није довољно.

Иако ми се Гретин стил не допада и сматрам да у њеном наступу има доста пропаганде (можда само верујем у теорију завере, ипак сам из Србије?), овог пута се слажем са њом.

Зар су посађена стабла довољна да се врати све оно што је узето? Можда, кад би Америка била једина земља на свету и једино дете мајке природе.

Мајка природа, којој смо тако олако дали надимак, нема само једно дете. Није то ни Трамп, ни САД, ни Србија. Има она још ко зна колико билиона деце - људи, биљака, животиња...

И сваком од њих је посвећена, као и свака мајка. А ми се према њој понашамо као егоистични јединац! Све само за мене!

Не може то тако, поручује мајка. Ево вам поплава, земљотрес, суша, пожар. Научите се памети.

Опомиње, као кад си био мали па мама виче да се ноге не смеју држати на столу. Ако не схватиш, следи (негде већ забрањена) ћушка. Тад дете углавном укапира - кад мама каже не, онда је то не.

И схватимо ми, али само за тренутак кад у нашем дворишту дође до излива беса маше мајке (природе). Чим се истутњи и оде, одахнемо. Добро смо прошли...

Мајка је већ толико пута опомињала и беснела, а још нисмо схватили. Него бескрупулозно настављамо да израбљујемо природу, на коју смо ставили толики терет самим тим што смо је назвали "мајка" очекујући безусловну љубав.

Тражимо све. Да смо јединац, можда бисмо то и добили. Али, пошто нисмо, не можемо то ни да очекујемо.

Да ли се ви са вашом мајком, оном што вас је родила, тако опходите? Можда, јер смо једно од двоје, евентуално троје деце. И она нема друге деце осим нас. Ако ништа друго, бар је поштујемо јер је увек ту - кад немамо куд, кад нас нико не чује, кад нам фали љубав и подршка. Њен загрљај је увек ту.

Зашто онда природу називамо мајка, а бар је не поштујемо? Она нам даје храну, ваздух, воду - безусловну подршку, а ми је третирамо као да ће увек да буде ту.

Вероватно јер смо саможиви освајачи којима је мајка потребна да остваре своје циљеве.

Можда ћемо схватити да смо мајци премало дали, као што то обично бива, кад буде при крају.

Кад оде ова што нас је родила, остајемо ми, њена деца. А ако оде ова друга, иду и сви умишљени синови јединци.