Петрограде, још се не умире мени

Шта је с тим градом што мене, и не само мене толико узбуђује? Петроград, за разлику од Москве, још подсећа на стара времена Совјетског Савеза, па и царске Русије. Москва, то је друга прича: то је велеград сличнији Токију него остатку Русије. Питер за то време и даље има неку своју душу, која снагу вуче из реке Неве и њене притоке Мојке, са преплетом канала и преко три стотине мостова од којих ниједан није исти. 

Тамо где је у новим продавницама пластика, овде је дрво; тамо где је неонско осветљење, овде су стари лустери са перлама од кристала. А роба је иста: међународне етикете и чувени руски производи. Ко не жели да купи порцеланску шољу урађену у Петербуршком империјалном заводу? То је квинтесенција Русије у свом потрошачком и туристичком, али и далеко дубљем виду.

Али, и те шоље и друге империјалне посластичарнице само су фасада. Иако на улицама Невског проспекта има далеко више јаких џипова него другде, чим се помери даље од спољног лица зграде, угледа се оронули малтер и неки својетски џип у дворишту. Лењинград је рушен и зидан. Данас се ужурбано обнавља све што се може подићи, али као и у Берлину, толико је тога за реновирање да ће посао, чини се, трајати вековима.

Најбољи пример за старо поред новог је чувени Маријински театар иза којег стоји један од најмоћнијих људи Русије, Валериј Ђерђев. Да, то је, љубитељи фудбала, онај диригент који се појављује пре преноса Лиге шампиона на реклами за Газпром. Овај велики уметник и још бољи бизнисмен неуморно је одан свом Маријинском театру, одакле је кренуо у свет.

Пре неколико година до чувеног старог царског театра успео је да доврши нову зграду Маријински 2, која је право чудо сценске технике и на чијим зидовима се налазе невероватне количине украсног ћилибара.

Непотребан сјај? Не, то је типично руски. Маријински театар је, уосталом, намењен публици, која ће се исто тако парадно обући и доћи да види оперску премијеру (ових дана то је Вердијева Аида) макар код куће немали шта да једу. Не треба то да чуди: овде су балет, опера и концерти важни као и храна.

Испратимо једног типичног љубитеља опере. Када се представа у Маријинском 2 оконча, тај посетилац узеће метро и изаћи на некој од чувених станица: Автово или Кировски завод, које су изграђене за време Стаљина и лепе су као неки музеји.

Посетилац који стално овде излази, неће се осврнути на ову подземну раскош. Изаћи ће крај својих солитера, проћи поред нових тржних центара и пут завршити у својој  "квартирки" (стану). Ући ће, јер вероватно живи сам, нахраниће мачку и поћи на починак без француског "петог оборка" после опере.

Сутра је нови дан. Овај ћутљиви љубитељ уметности појавиће се на свом радном месту. Биће службеник, бариста или офарбан у златно, непомична фигура која непосредно уз Царски трг добија петсто рубаља на сат. Круг, типично руски, тако се затворио. Онај кога описујемо окарактерисаће самог себе као помало усамљеног али срећног човека.

Ко разуме, разуме. Ко не разуме, напашће Путина што овом љубитељу опере и мамином сину није обезбедио бољи живот и више прилике да искаже своје демократске склоности.