Излудећу од вибрирања телефона, време је да будем офлајн

Тешко заспим и будим се уморна. Прво што урадим јесте да проверим да ли су ми преко ноћи стигле поруке или нотификација неког медија. Затим проверим какво је време напољу.

Поред себе држим два телефона, приватни и службени. На њима имам неколико Вајбер и Вотсап група и два имејла. Имам налоге и на Инстаграму и Фејсбуку.

Батерија ми на оба телефона траје један дан јер интернет не искључујем. Данас се подразумева да нон-стоп будеш онлајн и одмах одговараш на поруке.

Пре неколико дана мислила сам да ћу излудети од непрестаног вибрирања, тако да сам угасила интернет и обећала себи да га нећу укључити 24 сата, како бих се "ресетовала".

Приуштила сам себи да будем сама. 

Клик, клик, клик

Кад сам се пробудила једноставном методом отварања прозора утврдила сам шта треба да обучем, а временска прогноза на Јутарњем програму рекла ми је шта могу да очекујем.

Да сам имала интернет, то бих сазнала једним кликом, а другим како ће се температура кретати по сатима. У сваком случају, обукла сам се слојевито.

Пре него што сам кренула од куће послала сам поруку како бих проверила када ми стиже аутобус.

Пошто сам видела да долази за једну станицу, полако сам се спаковала мислећи да свакако касним на тај аутобус. Апликација би ми, међутим, рекла да имам довољно времена да га стигнем, ако само мало пожурим. Отишао ми је испред носа.

Тог јутра ишла сам први пут код једне фризерке. Знала сам која улица и број су у питању, али тај део града ми је био непознат. Пошто сам обећала себи да нећу укључивати интернет, "Гуглова мапа" није била опција. Морала сам да комуницирам са незнанцима.

Ах, те апликације

Апликације које нам олакшавају живот никада, заправо, нису биле мој проблем. Нисам од њих хтела да одморим, већ од порука и непрестаног скроловања по Инстаграму и Фејсбуку.

Понекад мислим да ћу излудети и сама сам за то крива.

Често не желим да читам поруке које непрестано пристижу. И не само да не желим да их читам, не желим ни да их добијем. Не желим да увек свима будем на располагању.

Неко би рекао да могу само да их игноришем када стигну, али не. Узнемирују ме. Прекидају ме. Притом, ако не одговорим одмах на њих, знам да ћу после заборавити (пробала сам). А то није пристојно.

Могла бих и да угасим тон, али онда не бих чула позиве, а од њих не бежим. Када је нешто заиста хитно, људи вас зову. 

С друге стране, не могу ни да избришем све те апликације које већ годинама имам. Осећала бих се искљученом и отуђеном, јер сам навикла да их користим. Штавише, било ми је чудно када сам једном на два дана остала без телефона.

И пословни мејлови ми стижу на телефон - њих заиста не смем да пропустим. У ћорсокаку сам.

Stay away 

Око 45 минута сам путовала на факултет. Села бих у трамвај око осам ујутру и слушала радио.

Волела сам те тренутке јер су били само моји, ни са ким не причам, не учим, не размишљам. Само слушам музику и бленем кроз прозор.

Када би се десило да неко кога познајем уђе у трамвај, глумила бих да га не видим и надала се да ни та особа неће видети мене. Нисам непристојна, само ми се не разговара. Имамо право на то.

Исто тако је било и тог, мог, дана без интернета. Била сам напокон сама са својим мислима.

Једино што нисам могла да се сетим те Стингове песме.