Слушалице у ушима или како смо престали да причамо са незнанцима

Аутобуска станица у Чачку, касно после подне једног од последњих јесењих дана са летњом температуром. У аутобусу за Београд махом млади јер нови семестар само што није почео.

У дну аутобуса, на седишту 37 лепа девојка са дугом смеђом косом у велики ранац нежно гура ташну. Из ње узима мобилни телефон и слушалице и пре него што је стигла да их стави у уши појављује се група странаца – жена средњих година и младић и девојка, обоје високи и ведрог духа. Највероватније брат и сестра.

Младић седа на седиште 38, а преостали део његовог друштва пут ће провести на седиштима иза њега. Када се сместио, полако је проверио да ли су му слушалице на месту и превлачећи прстом преко екрана брзо је одабрао шта ће слушати.

Песме су се низале док су шумарци, воћњаци, кукурузишта и њиве окупани прелепим јесењим нијансама промицали пред очима малобројних путника који су гледали кроз прозор. Остали су гледали у екране својих телефона.

Девојка са седишта 37 смешила се објашњавајући на Твитеру колико јој је било лепо у Чачку, граду у којем је сада била први пут. Прсти су јој летели по екрану телефона док је са пратиоцима делила утиске и фотографије које је снимила током дана, али и неколико њих које су настале кроз прозор аутобуса.

Када је начела кесицу штапића учтиво је понудила младића до себе. Одбио је, захвалио се на енглеском и наставио да гледа објаве на Инстаграму. Нешто касније, он је њој понудио жваке. Одговор је био исти.

Њихове слушалице нису напуштале своје место јер се разговор са незнанцима полако, али из дана у дан све више из стварног живота премешта на интернет, то јест друштвене мреже.

Комуникације са непознатима у аутобусу нема ни међу старијима, онима који су некада радо одговарали  на питања сапутника или их постављали без задршке. Само они нису као млађе генерације толико предани у трагању за саговорницима онлајн, што ће се у годинама пред нама можда променити. 

Мрак се полако увлачио међу путнике и двоје љубитеља музике, једно до другог, почели су да певају нечујно песме које су им одзвањале у ушима.

Најпре је то било тек видљиво померање усана, да би касније, и он и она, охрабрени све гушћом тамом почели помало да личе на некога ко изводи некада омражени плејбек.

"This world can hurt you, it cuts you deep and leaves a scar. Things fall apart, but nothing breaks like a heart...", могао је да се прочита са њених усана текст хита Мајли Сајрус, док је он истовремено у савршеном ритму без звука изговарао речи песме групе „Квин“: "But touch my tears with your lips. Touch my world with your fingertips, and we can have forever, and we can love forever..."

Кроз прозоре аутобуса почела су да се назиру светла Београда и на стајалишту на Бановом Брду младић је, са своје две пратиље, журећи напустио возило.

Девојка је изашла из аутобуса на последњој станици, у близини некадашње главне железничке станице и поред раскопаних улица нестала у пријатној београдској ноћи.

А ко зна шта је неколико размењених реченица могло да им донесе. Пријатељство за цео живот? Љубав о каквој су стихове писали највећи песници?