Други ме краду, а ја црвеним

Kусур је за мене важна ствар. Колеге то знају. Вратим до динара. Остало ми је то из детињства. Често сам губила новац на путу од продавнице до куће. Дешавало ми се да ми папирне новчанице исклизну из руке, а да у чврсто стегнутој песници сачувам кованице.

Измишљала сам разне приче. Те узео ми је овај, онај, те нису ми вратили тачно... Али савест ми није била мирна. Иако нисам крала кусур и куповала бомбоне. Неко други их је куповао од мог кусура.

Од тада не волим када неком дугујем. Даћу више, само да не морам да размишљам да ли сам некога оштетила. За пет динара, за пет. То је дуг. Зато никада ни не тражим кривине када нешто треба да се плати.

Плаћам услуге на сваком кораку, чак и оне које не морам. Иако могу да се провучем и не купим перонску карту (знам људе), ја ипак одем на шалтер. Тако је и са кусуром на каси. Увек оставим ситниш.

Али, не волим када неко сам процени да има право да задржи мој кусур. Познато вам је? Испричаћу вам анегдоту...

Пуче фитиљ за 20 динара 

Знате онај велики паркинг на Кеју ослобођења – 90 динара сат. Питам мушкарца који седи у кућици за наплату: "Колико?" –Каже: "180 динара". Дајем 200. Рампа се подиже и младић ми, уз љигави осмех, каже: "Хвала лепо, пријатно".

У шоку пролазим наплатну рампу. Како сам кренула, тако сам (додуше, у мислима) застала. Да ли да се вратим? Ма, нећу да се расправљам за 20 динара.

Поодмакла сам доста, али још нисам отишла са паркинга. Управо су ме опљачкали. Та чињеница ме је, као бумеранг, ударала у желудац.

Сетим се да ово није први пут. Недавно су и мом супругу исто тако "наплатили", на истом том паркингу. Без – "извините, немам ситно".

Док сам возила ка кући, у глави су ми одзвањале речи – "Хвала лепо, пријатно", "Хвала лепо, пријатно". Зашто ме то прогања?!

Знам... Само што сам примила први хонорар (мада сићушан), позвала маму у госте и повела је у обилазак града. Завршиле у тржном центру, где смо селе у кафић који је на гласу и попиле кафу – домаћу, мама је тако хтела, јефтинија је. Рачун је изнео 350, ја дајем 500 динара.

"Хвала лепо, пријатно" – поздрави нас конобар шарлатанским гласом и са подругљивим смешком одлепрша низ столове.

Била сам млада, нисам хтела да се брукам... Ћутала сам. Пред мамом одглумила да је све у реду, да сам га ја частила. Видела је. Ништа није рекла.

Бахатост од чоколаде 

Кренули су флешбекови – љубазан отпоздрав после којег следи мешавина беса, непријатности и кајања у стомаку.

Почетак студија и продавничица у Цвијићевој. Средина месеца (када обично растежеш оно што су ти твоји послали на почетку). Рођаци су ме позвали у госте, па не иде да идем празних руку. Једина "продавница" која је радила био је импровизовани бетонски дисконт, где сам свратила да купим чоколаду. Уместо 300 динара, 300 грама "Милке" коштало је још тада 420. Дала сам 500. За тај новац добила сам – чоколаду, кесу и "хвала лепо, пријатно".

Нисам се усудила да тражим кусур, иако би ми тих 80 динара покрило два оброка у мензи. Одатле потиче овај бедни осећај који ме и даље држи.

Било ме је срамота – срамота јер њих није срамота. Срамота да тражим своје, срамота да ономе ко ме краде кажем: "Неће моћи!".

Моћи ће. И даље могу. И зато сам бесна, али више не на њих, него на себе.

Још онда у Цвијићевој обећала сам себи – никада више нећу дозволити да ме неко пљачка "на моје очи". Десетине бахатих: "Хвала лепо, пријатно" подсећа ме да сам издала своју реч.

Зато свуда где је то могуће плаћам картицом. Бакшиш и даље остављам, чак и када сам "танка" с парама. За сваки случај. Лепше се осећам када дајем, него када ми отимају.