Захтеви за отварање чак 7.000 досијеа ДБ

Виши судови у Србији рехабилитивали су до сада неколико стотина грађана који су за време и после Другог светског рата неправедно осуђени. За неколико дана Виши суд у Београду требало би да настави поступак враћања части и угледа најпознатијем југословенском дисиденту Миловану Ђиласу, пошто су адвокати који траже његову рехабилитацију напокон прегледали његов досије који је чуван у Архиву Србије.

"Судија је обележила оне делове досијеа који су нам значајни за поступак и они се сада копирају", каже адвокат Рајко Даниловић, који је тражио његову рехабилитацију. "Имена сведока и осталих људи који би били од значаја, затамњена су. Али, помињу се сва његова суђења и злостављања. Од информација које нису значајне за овај поступак, али имају неку другу вредност, нашли смо да је Ђилас заједно са Кочом Поповићем ишао у Загреб да преговара о размени заробљеника"

За разлику од Ђиласа, један од водећих српских интелектуалаца, Слободан Јовановић, рехабилитован је пре неколико година. Виши суд у Београду утврдио је да је пресуда некадашњег Врховног суда ФНРЈ, према којој је осуђен на затвор са принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целе имовине и губитак држављанства - ништавна од дана када је донета.

У истој групи са Јовановићем, у којој је било још 22 оптужених, налазио се и Момчило Нинчић, министар спољних послова избегличке Владе Краљевине Југославије. Он је био осуђен на осам година робије, одузимање целе имовине, грађанских права и држављанства. Процес враћања части и угледа Нинићу био је један од првих пет у Вишем суду у Београду.

Из ове групе, на рехабилитацију још чека командант југословенске војске у отаџбини, Драгољуб Дража Михаиловић. Процес његове рехабилитације се одужио пошто је морао да се покрене посебан поступак како би се утврдиле чињенице његове смрти, будући да умрлица није пронађена.

Из Архива Србије, у коме се чува грађа БИА старија од 30 година, међу првима су, још 2006, доставили копију досијеа академика Драгослава Михаиловића. Поред докумената из досијеа Милована Ђиласа, прошле године доставили су суду и копије из досијеа Николе Калабића и Милана Недића.

Преки судови нису мимоишли ни глумце, па се тако међу осуђенима нашла и Жанка Стокић - зато што је наступала за време окупације. Осуђена је на осам година губитка националне части.

Част и углед враћени су и писцу, књижевнику Бориславу Пекићу, који је ухапшен на Филозофском факултету због организвоања Савеза демократске омладине Југославије. Прво је осуђен на 10 година робије, а после жалбе тужилаштва на 15. Умро је у Лондону 1992. године.

У Архиву кажу да су прошле године добили много више захтева за достављање досијеа због рехабилитације него претходних. Од око 7.000 захтева који су стигли од 2006, 3.217 је дошло током протекле године. Од тога 2.925 је стигло из судова, а 292 од грађана. Одговорили су на 2.800. На 1.393 захтева одговорили су позитивно, односно доставили су копије досијеа или докумената из регистра осуђиваних лица, која су била на Голом отоку. За особе из 1.407 захтева утврдили су да нису имали досијее.

Највише података који су судовима неопходни за одлучивање налази се управо у досијема који се налазе у Архиву Србије. Разврстани су по категоријама. Најзаступљенији су "ибеовци", четници, "љотићевци", "недићевци", "јатаци", "емигранти", "имигранти", припадници илегалних организација, ратни злочинци, усташе, остали класни и идеолошки непријатељи, дезертери из ЈНА, јатаци после Другог светског рата, "ранковићевци"...

Драстичан пораст броја захтева потпуно је онемогућио да се на њих одговори у законском року од два месеца. Наиме, само једина особа, Марија Ненадић, овлашћена је да "поступа по захтевима који се односе на архивску грађу БИА".

"Највише захтева протекле године добили смо за особе које су биле на Голом отоку и Немце и Мађаре у Војводини, којима је после рата одузета имовина", каже Марија Ненадић. "Претпостављам да то има везе са реституцијом имовине."

Доста захтева стиже и за особе које су страдале после Другог светског рата.

"На основу досадашњег искуства, лакше проналазимо податке о особи која је била на Голом отоку, него о страдалима одмах после Другог светског рата. Уколико не пронађемо досије особе која је страдала после рата, упућујемо их на Комисију за тајне гробнице, која обавља истраживања у свим архивима и највише података о тим особама."

Грађа БИА пристиже у Архив Србије од 2004. године. До прошле године преузето је више од 350.000 страна збирки докумената и око 80.000 досијеа. Досијеи су доступни само вишим судовима, пред којима се спроводе поступци рехабилитације, а збирке докумената се могу користити за научна истраживања.

"Грађани немају могућност да остваре увид и добију копије досијеа, јер то још није законски уређено", истиче Марија Ненадић. "Не постоји закон о отварању досијеа, којим би се уредило ко може да оствари увид у нечији досије, под којим условима и по којој процедури. Али, могу да добију информацију да ли се у Архиву Србије налази одређени досије."

Процедуру компликује то што има доста досијеа под истим именом. На пример, више од 40 досијеа се воде под именом Милан Јовановић.

"База података садржи само име и презиме и број досијеа, али не и биографске податке на основу којих бисмо могли утврдити чији је. Зато је неопходно у депоу остварити увид, односно прегледати све досијее вођене под истим именом, да бисмо сазнали да ли имамо онај за конкретно лице. Ако се испостави да га имамо, пажљиво га прегледамо и издвојимо документа за копирање. По правилу, издвајају се званична документа у вези са поступком који је вођен против њега. Решења из истраге, пресуде, односно одлуке, извештаји казнених установа, а ако је досије мањег обима доставља се копија целог досијеа."

Досијеи се састоје од једне, па до неколико хиљада страна. Најобимнији је Александра Ранковића. Има око 11.000 страна.

"Пре него што се суду пошаљу копије докумената из досијеа, врши се анонимизација података о личности других лица. Анонимизује се сви подаци на основу којих би могло доћи до идентификације других особа. Најчешће су то особе које су сведочиле против особе чији досије достављамо, али и лица против којих је та особа говорила. Не анонимизују се лица чији је досије, имена његових сродника и историјски познатих личности."

Наша саговорница објашњава да се анонимизација обавља тако што се фотокопија сваког документа пажљиво чита „ред по ред" и прекривају се подаци које је потребно учинити недоступним. Затим се фотокопија са анонимизованим подацима поново копира и таква доставља суду. Све трошкове копирања сноси Архив Србије, јер то питање није уређено.

"Не анонимизују се пресуде, као јавно објављени документи. Уколико документ који анонимизујем садржи и неке друге податке који су осетљиви и који би могли угрозити углед лица чији је досије, на пример о ванбрачној вези, сексуалном опредељењу... и ти подаци се анонимизују."

На корицама досијае, по правилу, стоји печат "Државна тајна" или "Строго поверљиво".

Грађани су могли да остваре увид у досијее 2001, када је донета уредба која је предвиђала ту могућност. Међутим, она је укинута, јер та материја би требало да буде уређена законом. Уследили су бројни предлози закона о отварању досијеа. Најгласнији су у томе били СПО и Центар за антиратну акцију. Закон, међутим, до данас није усвојен.

Друге државе, које су се суочиле са овим проблемом, углавном су то решиле посебним законима.