Судар две Србије

Ко има, тај има и не пита за цену, било да су у питању луксузни туристички аранжмани, скупоцени аутомобили, јахте или бродови, дадиље, приватни вртићи или школе у иностранству, ресторани у којима ручак за двоје кошта бар пола просечне плате... Ко нема, тај купује само основно и најјефтиније, често половно или код Кинеза.

Економско раслојавање становништва у Србији је све очигледније. Док малобројни добитници транзиције и њихови потомци уживају, некадашња средња класа је сведена на пуко преживљавање - њу чине запослени у државној администрацији и финансијском сектору, за разлику од некада, кад је и добар број радника у фабрикама имао пристојан стандард.

Индустрије више скоро и да нема, а имати за храну, обућу и одећу, полован аутомобил, отићи на летовање уз финансијску комбинаторику од које заболи глава, данас значи водити нормалан живот.

Штеди се на свему, па и на здрављу. Откад је уведена наплата стоматолошких услуга у државним установама, чак и одлазаккод зубара је постао луксуз.

„Нема више редовних одлазака код стоматолога и то је наша стварност. Криза је довела до тога да поново видим лепе девојке које прекривају уста док говоре или младиће којима недостају предњи зуби, а то нисмо имали две деценије. Код зубара у Србији грађани иду само када их зуб заболи", упечатљиво је описао у једном разговору за „Политику" професор на Стоматолошком факултету у Београду Обрад Зелић.

Криза у Србији заправо је почела осамдесетих година драстичним падом продуктивности, уследиле су деведесете обележене санкцијама, хиперинфлацијом и ратовима, па постпетооктобарска деценија пљачкашке приватизације и систематског уништавања домаће привреде.

Како неписано правило и налаже, данашње нове богаташе нико није питао како су зарадили свој први милион, а према последњим подацима (World Ultra Wealth Report), у Србији данас има 90 мултимилионера „тешких" 11 милијарди долара.

Ономе ко живи у беди и коме је чак и попијена кафа у центру Београда луксуз, гротескно ће звучати објашњења економиста да су социјалне разлике у Србији много блаже него у Америци, чак врло сличне као у неким скандинавским земљама, те да смо као друштво генерално „сви једнако сиромашни" и да би нам било боље када би међу нама било више милионера.

Статистика једноставно не може да замагли чињеницу да је пола литра куваног јела и 300 грама хлеба на казану народне кухиње заправо једини оброк дневно за скоро 35.000 грађана, од којих је трећина млађа од 18 година.

Грчки филозоф Аристотел рекао је да је постојање бројне и стабилне средње класе најбоље за свако друштво. Уколико се у Србији ускоро нешто не промени, наше друштво биће све приметније сачињено од две класе - огромне већине сиромашних и шачице непристојно богатих. А између те две класе биће све више окидач за социјалне бунтове.