Шешељ: У Хрватској могу да ме ухапсе, баш ме брига

"Да ме ухапсе, држе бескрајно, спремају суђење против мене које никад неће почети, све је то могуће, али шта то мене брига. Ко ту губи? Губи Хрватска назови држава, а не ја", рекао је Шешељ на конференцији за новинаре.

Упитан да ли можда постоји оптужница против њега у Хрватској, Шешељ је рекао да је постојала колективна оптужница на којој су се, поред њега, нашли генерали Вељко Кадијевић, Благоје Аџић, Александар Васиљевић...

Али то је оптужница, како је рекао, за све за шта му је суђено и у Хагу, а реч је о две локације, у Источној Славонији - Вуковару и Овчари и о Западној Славонији.

"Западна Славонија је отпала, Тужилаштво је још у току процеса одустало, остали су Вуковар и Овчара, као главна. Дакле не постоји могућност да ми суде за то, а у Хагу се доказало да немам кривицу, 12 година су тражили уз велику хрватску помоћ, али нису нашли ништа", рекао је Шешељ.

Говорећи о Бранимиру Главашу, Шешељ је рекао да има доста доказа о Главашевим кривичним делима, као и многим другима.

"Али за мене нема. Ма колико би они волели да има. Ма колико би неки овде у Беоргаду волели да их има. Али нема", рекао је Шешељ.

Шешељ оптужује Динкића и Лабуса у "афери злато"

Епилог приче о несталом српском злату, на коју је недавно указала гувернерка Јоргованка Табаковић, данас је затражио и Шешељ, истичући да све афере, па и та, морају бити разрешене и процесуиране.

Шешељ је рекао да СРС има податке да је 4. новембра 2000. године, након "оружаног заузимања Народне банке Југославије", Млађан Динкић, као гувернер, упутио захтев да се 1.200 килограма злата у златним резервама у Београду прода на светском тржишту.

Шешељ је додао да злато није требало продавати, додајући да ни Југославија у време Слободана Милошевића није продавала злато, као ни комунисти, осим кратко после завршетка рата, те да је злато требало да остане у земљи.

Тај захтев је, тврди, упућен Министарству за спољну трговину СРЈ, а иако је, како каже, Динкић тада упозорен да се оружје и злато налазе на посебном режиму и процедури за извоз и продају. По налогу потпредседника Владе СРЈ Мирољуба Лабуса, злато је продато на Лондонској берзи, за 12 милиона фунти, рекао је Шешељ.

"Они су два главна криминалца који су опљачкали СРЈ од 2001. до 2006. године, Млађан Динкић и Мирољуб Лабус", рекао је Шешељ.

Како је навео, захваљујући подзаконским актима о начину трговине златним полугама, "Бор трејдинг" и Борска банка су избегнути у том ланцу, што је био уобичајен модел трговине златом.

Шешељ тврди и да је Југославија, по подацима које је претходно руководство Народне банке изнело, располагала са 50 тона злата у Београду и Базелу, а да је пре 5. октобра било повећање у девизним резервама од око 100 милиона долара, које је, према његовим речима, кинеска влада Слободану Милошевићу дала без камате и мимо свих кредитних аранзмана, "да вратимо кад будемо могли".

"ДОСманлијски режим је то затекао, а шта се са тим десило то тек треба истрага да утврди", рекао је Шешељ.

Како је навео, преко Лабуса и тадашњег шефа кабинета потпредседника владе СРЈ Татјане Динкић, вршен је притисак на запослене у Савезном министарству за спољну трговину.

Према његовим речима, 8. новембра 2000. године је одобрен извоз 1.200 килограма злата на Лондонској берзи, а то је потписала начелница за спољнотрговински систем Љиљана Антонијевић, која је после именована за помоћника министра, што је била награда за пристанак за противзакониту радњу, тврди Шешељ, док су они који су то одбли били смењени.

"Злато је извезено и продато, што је представљало модел за наредне продаје", рекао је Шешељ и додао да је "интересантно" да је тих 12 милиона фунти, око 30 милиона немачких марака тада, трансферисано у Евроаксис банку у Москви, која је касније преименована и постала, како тврди "једна од чворишних тачака за прање новца".

Он је оптужио и бизнисмене Војина Лазаревића и Вука Хамовића да су преко те банке завршавали послове.

"Та банка је уз помоћ тајкуна Војина Лазаревић и Вука Хамовића постала место где су се завршави прљави послови", рекао је Шешељ и додао да је Динкић велики део девизних резерви пребацио као депозит у ту банку и њима неконтролисано располагао.

Шешељ се на конференцији позивао и на документа до којих је та странка дошла из "других извора", јер су, тврди, из Народне банке Србије и владе СРЈ нестали сви документи о оваквом пословању.

Причу о српском злату покренула је недавно на конференцији посвећеној инфлаторним кретањима гувернер НБС Јоргованка Табаковић, кратком изјавом да из Базела недостаје 46 тона злата и да ће се тиме још дуго бавити надлежни органи.

Касније је у јавности појашњено да је реч о 16,8 тона злата које је после сукцесије припало Србији и Црној Гори.