Кампања на зајам

Предизборна кампања можда зауставља неке процесе, али покреће једну малу индустрију која опслужује странке. Некада се ту могло добро зарадити јер се на кампањи није штедело. Како сада стоје ствари, имају ли странке новца за добре, а то значи скупе кампање?

За финансирање предизборне кампање из буџета су издвојена 802 милиона динара. Са најављеним бројем листа то значи да ће апетити маркетинших магова морати да се смање ако странке не желе да потону у дубљи минус.

Мање новца за кампању него пре две године и мањак у страначкој каси због дугова - то је стартна позиција партија у овој предизборној трци. Како ће минус претворити у плус ако се зна да странка која жели да уђе у парламент, за кампању мора да издвоји минимум милион евра?

Бојан Клачар из Цесида каже да је највећи део дала држава - око 53 одсто, а 30 одсто су кредити и да су многе странке имале проблем са враћањем дуга. Према његовим речима, око 14 одсто су чиниле донације приватних и правних лица, а само два одсто су били лични приходи.

"То ће ове године бити тешко јер је претходна кампања била превише форсирана и превише новца је потрошено", рекао је Клачар.

Све је то такозвани тврди новац - легалан начин да партије добију средства за своју промоцију. Тврди, новац се лако контролише, али ни у овој кампањи, верује се, неће изостати уплив такозваног меког новца. Разне услуге симпатизера, помоћ пријатеља странке. То партије нигде не евидентирају, а по закону би морале.

Немања Ненадић из "Транспарентности Србија" рекао је да, као што се морају евидентирати поклони, услуге и све оно што је на крају крајева плаћено у кампањи када је реч о пословању са јавним предузећима у општинским установама, исто тако се морају и сви прилози који су дошли од приватних и правних лица, па и трансфери са страначког рачуна на посебан рачун за финансирање кампање.

У Америци, где се праћењем токова новца прати политички утицај, свака донација већа од 20 долара мора бити објављена, уз име донатора и компаније у којој ради. Такође, нема бесплатног ручка ни за уморне активисте, без обзира на то што је власник кафане њихов гласач и спреман да части. Сваки залогај се обрачунава. Поставља се питање можемо ли замислити нешто слично у Србији.

"Мислим да су контрола и санкције кључне речи. Нажалост, од око 500 пријава колико је агенција поднела прошле године, свега десетак је било решено пред судом и то очигледно није довољан сигнал да се не исплати кршити закон", навео је Ненадић.

Колико ће странку коштати кампања - за сада се само процењује на основу оне из 2012. Тада су партије потрошиле 30 милиона евра, седам евра по бирачу.

"Ова кампања ће бити знатно јефтинија из неколико разлога - прво, 2012. су били општи избори. Сада то није случај - имамо изборе у Београду и за народне посланике, друго, већина, са изузетком СНС-а, вуче велике дугове из 2012. који нису покривени и биће им много теже да затворе финансијску конструкцију. И верујем да је реч о великој економској кризи у Србији и да ће се странке трудити да то сведу на најмању могућу меру", рекао је Клачар. 

Оно што смо до сада видели није деловало скупо, али ни кампања се још није захуктала. Ипак, овога пута странке ће имати више жеља него могућности, народски речено - мораће да се стисну. За разлику од ранијих избора, кампање ће им бити скромне. Баш као и животни стандард њихових бирача.

Седам милиона евра, колико држава даје, можда би покрило седам скромнијих кампања. Ако листа буде више, а све говори да ће бити тако, разлику ће морати да прибаве, прикупе, намакну од чланства и од спонзора.