Аналогија – Никола Пејаковић Коља: Раније је било од џанка до шанка, сад је од шанка до Бога

„Као и сваки провинцијалац, ја сам хтео у Београд, али сам осјећао и неки отпор према том граду. Бранио сам неке своје ставове, неки свој свет сам бранио. Нисам хтео да пређем на екавицу. И био сам млад и глуп. Сад сам само глуп“, каже кроз смех Пејаковић.

Први пут је био у Београду 1982. године. Тада је ишао аутостопом од Бањалуке, преко Београда до Ђевђелије. План је био да стигне до Атине, па онда бродом до Крита, да бере мандарине, али пут није ишао како су планирали. Завршио је у Турској, у Кападокији. Каже да се тог Београда из тог времена једва сећа.

„Ја сам Београд, у ствари, видио кад сам 1984. дошао на консултације за пријемни на ФДУ. Једно вријеме сам био фрустриран тим градом. Па сам пуно пио, у ствари вадио сам се да зато пијем“, каже Никола Пејаковић.

У Београд је дошао из љубави, док су други бирали Љубљану или Загреб, он каже да је Београд изабрао јер је осећао љубав према Србији.

„Међутим, менталитет људи, имао сам проблем са менталитетом. Просто нисам једини који има тај проблем. Сада имам проблем обрнути. Тешко се навикавам на други менталитет, онај у Босни“, каже Пејаковић.

Пејаковић не може да се одлучи где му је кућа и осећа да му је заправо свеједно Бањалука или Београд јер је, како каже, све то један исти културни и политички простор.

У кратком подсећању на снимање филма „Лепа села, лепо горе“ за време ратних година каже да не зна да се иједан филм снимао за време рата, на ратном простору, док рат траје, близу првих линија фронта.

„Неки статисти су дошли на 15 дана мало да се одморе на сету, па су се враћали на линију. Данас немам осећај да сам уопште учествовао у прављењу тог филма“, каже Пејаковић.

На питање колико смо се одмакли 30 година од лепих села која су лепо горела, одговара да нисмо много.

„Слабо смо се одмакли. То само говори колико је та траума дубока, односно та лаж која је трајала толико дуго. То неко претварање о неком братству–јединству, некој љубави, неки експерименти са народима, са нацијама, са правним и техничким конструкцијама. И тога се треба чувати у будућности, јер сад видимо колико то, у ствари, кошта“, каже Коља.

„Многи мисле да су живјели тада боље и да им је било боље и онда, и вјероватно јесу. Али морају да знају да је било оних који су живјели много горе.“

Иза Пејаковића је много сценарија, редитељских подухвата, улога. Каже да човек до одређене границе има контролу над својим радом, а да онда у једном моменту више нема:

„То што дира људе и оно што утиче на људе и то што дође твојој породици пред телевизор –то је оно што нам Бог да, а зове се дар или таленат, или способност нека коју други људи немају, или имају у некој другој мјери. И то је оно што ми, с чим ми не можемо да манипулишемо. Ми можемо све, да учимо школе, да учимо занате, да нам неко објашњава како се нешто ради, али оно што иде на човјека или у човјека, од мене према теби или вама, то је нешто што је неухватљиво и не може се контролисати.“

Писање драмских сценарија, позоришних комада му не иде тешко, али Коља каже, да када је год покушао да пише „нешто прозног карактера“, то није успео.

Причајући о свом раду и животу за подкаст @analogija, Никола Пејаковић каже да му је најтеже да се бори против својих страсти:

„Тешко је борити се против себе, против својих страсти, против свог греха, против своје размажености, против свог ега, против своје глупости, против своје умишљености, против оног човека у себи какав је настао.“

Како се изборити са собом, то је већ тежа и свакодневна борба. Пејаковић каже да свако ко уђе у неку болест овисности има задатак да напусти старог човека и да буде нови човек.

„То не значи да се мења његов карактер или његова суштина, али се мења његов однос према животу, према свету, према људима и према Богу. То је најважније. Тај однос према Богу је, у ствари, кључна прича“, каже Коља.

На питање да ли га је Београд одвукао на странпутицу и далеко од Бога, Пејаковић каже да је лакше скренути тамо где постоји место да се скрене, али да му је вера помогла да окрене леђа страстима, слабостима, наркотицима, алкохолу.

„Мени је вера помогла да видим ко сам, да видим каква сам будала, која врста кретена сам. То је врло важно. Најтеже је онима који мисле да нису кретени“, каже Пејаковић.

Околина је различито гледала на његову промену. „Неки су рекли, види ове наркоманчине, сад он нама продаје помутњу. Раније је било од џанка до шанка, па сад од шанка до Бога. Ја мислим да је то једини здрав принцип, да се човек врати Богу“, каже Коља.

Борба коју је Никола Пејаковић започео је борба за цео живот.

„Тешко је. Рецимо, кад смо правили бенд 2015. Договор је направљен на сљедећи начин. Кад се заврши концерт и прије и послије концерта ја идем директно у хотел. Нема никаквих журки, пијанчења. Ништа. То је једна мјера. А друга мјера ти је стално, знајући какав је то ђаво, о чему се ту ради, стално си под стресом и стално си у некој врсти апстиненције. Питао сам се чему све то кад је само један живот. Без Бога је то све било неизводљиво.“

Није Коља једини уметник који се плашио да његово стваралаштво неће бити добро без опијата. Он се питао да ли ће његово стваралаштво са његовим новим погледом на свет уопште икога занимати. Схватио је да је то био непотребан страх.

Никола Коља је и аутор стихова песме „Хаљиница боје лила“ која се одметнула у самостални кафански живот. Он је размишљао и о томе да никада не открије да је он аутор песме, док се неки други нису јавили и тврдили да су је они написали.

Никола Коља је уметник који је стварао и као сликар и као редитељ и као сценариста, глумац и музичар. Ипак каже да му је срцу најближа музика.

„Ја мислим да бих само свирао. Можда би нешто пискарао, али оно што знам сигурно, што могу сад да кажем, да гитару врло вјеројатно не бих испустио из руке“, каже Пејаковић. Важно му је и позориште. Он је кућни редитељ Народног позоришта Републике Српске. Каже да је веома важно за њега да има уземљење у позоришту, и да је „ушарафљен у даске“.

Београд воли зато што је град са историјом, са људима, што је то главни град његовог народа, српског народа и што је престоница Србије. Каже да се у њему осећа као у својој кући.