Епидемије у Србији

Две велике епидемије забележене су у Србији у 20. веку. На почетку Првог светског рата, између 500.000 и 600.000 људи оболело је од пегавог тифуса. Број жртава процењен је на око 135.000. У пролеће 1972. године у тадашњој Југославији забележена је последња епидемија у Европи. Од великих богиња умрло је 35 особа, док је укупно оболело 175.

Опака болест захватила је још у октобру 1914. године ваљевски крај да би до децембра добила епидемијске одлике.

Болест је захватила Колубару, Подриње, Посавину, Јадар, Рађевину, а затим и целу Србију. Оболело је укупно 500.000 до 600.000 становника, док се број умрлих процењује на око 135.000, од чега су 30.000 били војници.

Без обзира на то што у војној историји нема примера да је једна војска ушла у рат са тако малим бројем лекара као српска, свега 450 на око 4,5 милиона становника, српски санитет је уз помоћ страних лекарских мисија, успео да савлада пегавац до краја маја 1915. на овим просторима, а до августа потпуно на подручју Србије.

Према најстаријим подацима планирање зграда за болнице у случају рата отпочело је, по тада важећем календару, 26. фебруара 1914. Попис је предвиђао 11 општинских објеката са 2.210 болесничких кревета. Каснији догађаји надмашили су сва очекивања те је дошло до корекције првобитних планова, тим пре што су уочи рата у Ваљеву постојале само две болнице.

Данас су синоними пегавац и "вашљиви тифус". Србија је од 1914. године до 1915. гогине. била "земља трбушног тифуса, повратног и тајанственог и жестоког пегавог тифуса".

До данас се одржало мишљење за тадашње лекаре да "нису знали теорију и праксу епидемиологије пегавца", да је не познавање резултата Николових огледа "народ платио са неколико стотина хиљада глава".

Сазнање чињенице да пегавац преносе вашке са зараженог на незараженог није била довољна гаранција успеха у даљем ангажовању на проналажењу ефикасног тактичког средства за масовно уништавање вашака.

Велике богиње

Од великих богиња, вариоле вере, у пролеће 1972. године, у тадашњој Југославији, у последњој епидемији у Европи, оболело је званично 175 и умрло 35 људи. У Институту за имунологију и вирусологију "Торлак" епидемија је потврђена 15. марта.

Већ сутрадан "Глас Америке" објавио је вест, да ће Титова Југославија читаву наредну недељу, све до 22. марта, бити под ембаргом. Тада почињу страх, паника и редови за вакцину међу становништвом Србије. Од 22 милиона Југословена, вакцинисано је 18 милиона.

Епидемија је званично трајала до 30. априла, када је "декретом" проглашено одјављивање да би се спасила туристичка сезона.

Мањих таласа обољевања било је до средине маја. Управо због каснијег пријављивања и ранијег одјављивања епидемије, сумња се да је оболелих било више него што је званично, близу 200 људи.

Поред званичне верзије да је заразу унео Ибрахим Хоти, који није боловао, и није имао ожиљке по телу, постоји опција да је та епидемија вариоле заправо била биолошки рат.

Инфективне болести епидемијског карактера јављају се као последица нехигијенских прилика и нередовних стања, првенствено у ратним условима. Као пратећи елемент 1914. године појавила се епидемија пегавог тифуса, која спада у ред највећих које су погодиле Србију.

Реч епидемија је настала од грчких речи епи-преко и демос-народ. Епидемијске болести су између осталог колера, грип, тифус и куга. Епидемије које прелазе државне или чак континенталне границе називају се пандемије.