Политика и стуб – љубав која одолева вековима

Зашто је политика већ две и по хиљаде година заљубљена у стуб, забат и венац? Укратко: зато што класика делује. Од изворне у грчко-римској антици, до варирања класичног наслеђа у проторенесанси, ренесанси, бароку, академском стилу, неокласицизму, постмодернизму, ново-новом класичном стилу... практично увек.

Или, делује увек кад модернисти изгубе концентрацију, а то је врло често.

Kласични стилови имају репрезентативни карактер, лако се надувају до монументалних димензија. Преко њих се државне политике интегрише у историјску линију Перикла и Цезара.

Древни, стари, модерни или актуелни, свеједно – сви државници имају страст ка класицирајућем стубу као цитату стабилности и трајања.

"Дајте цару царево, а богу божје", цитирају сва три синоптичка Јеванђеља Исуса. Из латинске Вулгате се види да то није био цар као општа именица, већ цар који је царевима дао име, Цезар, "redde Caesari quae sunt Caesaris".

И тако су врло рано у европској историји, политика и црква поделиле стубове. Око моћи, утицаја и контроле су се свађале, али стубове су поделиле консензуално.

Стуб комплет са стилобатом, капителом и архитравом, као и његов масивнији рођак стубац квадратног или полигоналног пресека су есперанто у историјском језику архитектуре, маркери моћи и у профаном и у сакралном простору.

Стуб до стуба колонада, стубац до ступца аркада.

Kласичних цитата никад доста. За оне који не могу да се одлуче да ли стуб с украсима или стубац с луковима, може и заједно у истом објекту.

Рецимо на примеру славолука који посетиоца уводи у бечки царски ареал Хофбург: са уличне стране римска аркада, са дворске грчка колонада.

Шта је то у политичком бићу, што га води према стуб(ић)у? 

Трумп: Учинимо федералне зграде поново лепим 

Државним зградама вратити лепоту. Kоме год то личи на Трампов твит, погрешио је. То је назив државног декрета који је најављен у фебруару прошле године, и који је Трамп потписао пре десетак дана, само неколико сати пре смене у Белој кући.

Тада у фебруару су коментари озбиљне штампе и с оне и с ове стране Атлантика осцилирали између очајања и подсмеха.

Подсмех је јасан и хранио се из општег уверења да Трамп може бити богат колико хоће, али укуса нема и готово.

У пословном делу он зна како се гради, довољно је погледати модернизам Трампове куле на Менхетну, армирани бетон и стакло на 200 метара висине и 60 спратова модерног дизајна.

Али, погледајте његово приватно имање Мар-а-Лаго на Флориди, те торњиће, стубиће и портале, готику на амфетаминима, шпански колонијални стил у класицистичком пијанству, златне кваке и завесе и све ће вам бити јасно – "тај човек је резистентан на добар укус"! (Пресе, 22. 1. 2021)

За разлику од подсмеха, мотиви за "очајање" над Трамоповим декретом се разликују, зависно од тога да ли га испољавају амерички или европски медији.

Амерички се хране из свести о сјајним модернистичким достигнућима националне архитектуре у 19. веку. Свега је било у том периоду, антике, готике, романике, али је век завршен и у нови се ушло са армираним бетоном, стаклом и оштрим линијама Чикашке школе.

Најпре старије чикашке групе (Хенри Ричардсон, Данкмар Адлер, Луј Саливан, неко време Френк Лојд Рајт), онда млађе са Лудвигом Миз ван дер Рохе. Још касније са Фазлуром Kаном и његовим револуционарним принципом конзоле/"тубе": Мост и небодер су подједнако "конзоле", само што је једна хоризонтална, друга вертикална.

И сад ће им Трамп лепити портикус и простилос на улаз у државне институције, ширити стубове као макраме хармонику дуж издужених класицистичких фасада...?

Још и горе сад кад је отишао, јер нови председник Бајден такође воли антику, и он гаји дубоку емотивну везу са стубом, капителом и забатом, како обесхрабрено пише америчка штампа.

"Неће ништа остати од Трампове политике", полетно је изјавио немачки министар спољних послова Хајко Мас пре три дана.

Грешка, остаће ступ као вертикала политичке моћи.

Амерички робовласници на југу су пили охлађену лимунаду испод варијација грчке колонаде. Из таквог избора проговара спорост, одсуство смера, окамењено време. Стари Грци наиме нису знали шта је напред, шта позади, барем кад је реч о архитектури.

Вашингтон је преферирао римске узоре, јер су они имали осу, били усмерени, имали јасно дефинисану фасаду, стајали на подијуму, имали степенице, онда и куполе у којима су лепо могле да се сликају фреске са апотеозом Џорџа Вашингтона. Kао Исус, као Марија, као Хабзбурзи, и Вашингтон је отишао у небо.

Kада је у последњим данима Трампове владавине дошло до напада његових присталица на федералне зграде, јуришало се на Kапитол, на америчку реплику римског "тројства" – храм посвећен Јупитеру Оптимусу Максимусу, његовој жени Јуно и ћерки Минерви.

Европски страх од неокласицизма

Иза очајања америчких медија над Трамповом "лепотом федералних зграда" стоји осећај понижења.

У Европи, за разлику од њих, из очајања проговара страх и опрез. У принципу, неко ће овде рећи, кога брига колико ће стубова с канелурама и јонским волутама красити неких 300.000 америчких државних институција расутих по читавој земљи. Хоће ступ, дај им стуб!

И било би тако, кад Европа не би имала властита застрашујућа искуства са неокласицизмом. Алберт Шпер је градио за Хитлера у монументалној неокласици; Стаљин такође, док је било пара; Мусолини још пре њих; Чаушеску после њих; Ердоган је такође своју палату пре неколико година подигао у том стилу.

Неокласицизам је монументалан, простран, темељит, стилизација антике, без украса, једноставан, квалитетан и скуп.

Ако живите у центру Београда у некој згради са пространим отвореним стубиштем и комотно пројектованим заједничким просторима, то је вероватно неокласицизам, неким чудом избегао бомбардовању 1941. Ареал клиника на падини испод Храма Светог Саве је углавном неокласицизам; Главна пошта такође.

Kолико су класицизми као група једна породица, са члановима који се понашају као хулигани или хедонисти, добро показује пример из Беча са палатом јеврејске породице Полак-Парнау: Године 1935. уредни класицизам неоренесансе са пуним стубовима у колосалном поретку (један стуб преко два спрата).

Само четири године касније, зграда је постала окружно седиште нацистичке партије НСДАП. Фасада је измењена, декорација поскидана, стубови претворени у монументалне пиластре с стилизованим геометријским капителима.

За Европу, посебно германске народе у њој, неокласицизам је синоним за диктаторе, ауторитарце, антипарламентаризам и рат.

Сам по себи, стил кô стил, али у комбинацији са историјским искуством нацизма, врло проблематичан.

Он се свиђа људима, зато што делује на њихов осећај реда, поретка, структуре и, да користимо Трампов речник, лепоте – све категорије које диктатори запоседају и користе за идеолошку манипулацију.

Диктатори граде велико и кабасто у обландама класицизма. "Само један диктатор је имао стила. Знате ли који?", питао ме је неки дан бечки архитект Адолф Штилер.

Одговорили смо у исти глас: "Мусолини, наравно!"

Руска љубав према италијанској ренесанси

Пре десетак дана је руски опозиционар и борац против корупције Алексеј Наваљни на свом Јутјуб каналу објавио двосатни филм о "Путиновој палати" на Рту Идокопас код Геленџика, Краснодарска област.

Објекат је подигнут у италијанском стилу с примесом Паладијанизма, има 18.000 квадратних метара, около још 68.000 хектара имања, све скупа величине "тридесет и девет Монака".

До сада, тај нервозно монтирани филм је имао више од 100 милиона "кликова".

Нагађања да ли је реч о "Путиновој палати" прекинута су јуче у суботу када се преко медија јавио олигарх Аркадиј Ротенберг као власник, један од најбогатијих људи у Русији и Путинов пријатељ.

На питање зашто је до сада ћутао, Ротенберг одговара "због људског фактора", односно због тога што је на појединачној листи Руса против којих је Запад објавио санкције.

Оно што је за овај текст релевантно, нису власнички односи, већ брзина којом су европски медији стрпали "Италијенату" из Геленџика у "класицистички неукус" горе набројених нацистичких, комунистичких и неоосманских диктатора, плус Трамп, плус, ни крив ни дужан, руски кнез Иван III Велики, који је градио Кремљ.

Руска елита, гласе аргументи, никако да се ослободи љубави према италијанским архитектима и класицизму ренесансног типа.

Свака нова политичка гарнитура изнова открива чари италијанског стила, свако мало у Русију залута неки италијански архитект који након дугог плодног радног века умре као Рус.

Од пет цркава унутар Кремља, које је наручивао кнез Иван III Велики (1440–1505), три су градили Италијани: Алојсио Ламберти да Монтањана Цркву арханђела Михајла; Аристотеле Фјораванти Успењску цркву, Бон Фрјазин Звоник/Кампанилу Ивана Великог.

Бартоломео Франческо Растрели је у 18. веку градио Зимски дворац/Еремитаж у Санкт Петербургу и Катаринину палату у Царском Селу. Градио је у дисциплинованом бароку, још једном стилу из велике класицистичке архитектонске породице.

У ред "Иванових", "Петрових", "Елизабетиних" и "Катарининих" Италијана сада се сврстао и "Путинов Италијан" Ланфранко Ћирило (Lanfranco Cirillo), архитекта виле на стени код Геленџика.

Ћирило је из Бреше, рођен око 1960, студирао је архитектуру у Венецији, "градио је около", како сам каже, а онда је преко приватних уговора за горњи ешалон "Лукоила" и "Гаспрома" стигао у сам центар руске архитектуре тамо где је она огледало моћи и престижа.

Све што се овде преноси о Ћирилу је из шест година старих интервјуа где он прича како је дошао у Русију, како је градио за "43 руска билионера, што је, ако се узме у обзир да Русија има 120 билионера више од трећине", како запошљава 300 људи али нема сајт "јер му не треба за посао", и како је пројектовао вилу код Геленџика, "али не за председника".

Цитати из интервјуа за Радио Слободну Европу од 29. октобра 2015:

"Вилу сам пројектовао за клијента који ми је то тражио, није Путин. Направио сам дизајн и добио хонорар. Не мислим да има ичег лошег у томе кад архитекте зарађују новац. (...) Фјораванти је градио Кремљ, Растрели Зимски дворац и тако даље. Наравно, мој сан је да наставим ту историјску линију коју су овде оставили Италијани."

Као што се види, прича о палати на Рту Идокопас се провлачи кроз медије већ неколико година. 

Нема два месеца да се Путину замерала љубав према модерној архитектури, сад је проблем италијанска ренесанса. У оба случаја се статуира недостатак стила, што политичког, што архитектонског.

Kапитол у Москви

Негде се у области грчког стуба, римске аркаде и ренесансне куполе додирују укуси свих људи моћи.

Пре неколико година је у Русији расписан конкурс за нову зграду парламента, где би се први пут под истим кровом нашли Дума и Федерални дом. Била је то изврсна прилика да се државним зградама врати лепота.

Ланфранко Ћирило је наравно суделовао, али није победио. Парламентарној комисији се највише свиђао дизајн са дугом развученом фасадом украшеном шумом класицистичких стубова и аркада и огромном куполом у центру грађевине.

На крају је 2015 и он одбачен. Разлог: Фрапантно је личио на амерички Kапитол у Вашингтону, скоро па копија.

Kако се догодило да то нико није на време приметио?

Тако што ауторитарни стуб припада свима. Он је заједничко наслеђе низа култура, дух који походи мокре снове читавих цивилизација.