Le Monde: Косово, нефункционална држава

Затварање Међународнe цивилне канцеларије на Косову 10. септембра 2012. године означава крај међународног надзора. Па, скоро. Снаге НАТО-а остају као и европска цивилна мисија Еулекс, која је од 2008. године задужена да промовише владавину права. Прелазак на пуну сувереност ће бити постепен. Погледајмо изблиза.

Чак и када би се погрешно тумачило значење речи, тешко је говорити о функционалној држави и демократији на Косову. Као и раније, последње изборе обележиле су доказане преваре и корупција која се протеже до највиших нивоа власти. Независно Косово де факто остаје подељено на два дела, српске парлаелне структуре су свуда присутне, а дијалог са српским властима је у застоју.

Релативни економски раст објашњава се процесом обнове после сукоба 1999. године, новцем косовске дијаспоре и званичне развојне помоћи. Ипак, економска ситуација је у најмању руку забрињавајућа - док приходи опадају, дефицит је наставио да расте. Међутим, косовске власти су повећале јавну потрошњу, "заборављајући" потребу да консолидују јавне финансије.

Наравно, имајући у виду ситуацију у лето 1999. године, то више није иста земља. За незадовољавајући биланс на Косову можда већу одговорност сноси међународна заједница, него саме власти косовских Албанаца.

Како објаснити ћорсокак у коме се данас Косово налази? Лекција која се сувише често заборавља је да "нико не воли наоружане мисионаре" (Робеспјер) и да се демократија не извози или бар не у великој мери. Ту је и тужна чињеница да стратегија међународне заједнице изгледа доследно једнострана, једнодимензионална - Грчка криза нам даје нову слику.

Док се код програма интервенције примењују строжи критеријуми, чији је једини резултат "синдром зависности", концепти партнерства и аутономног власништва не зависе од маштарија. Ефекат огледала: "Локални играчи" имају добру прилику да пребаце одговорност на "спољне играче" да би створили економију консензуса и једне политике која се заснива на реалним реформама. Поред Косова, Босна и Херцеговина потврђује овај став.

Овај системски проблем се свакако тумачи самосвојним тешкоћама стварности да се неко друштво схвати као "другачије" и "страно". Међутим, важније је то што је једна погрешна историјска концепција на делу, "скривање институционалне димензије друштва и приписивање порекла и базе институције значењима која она носи у посебном друштвеном извору", како је то добро уочио Корнелиус Касторијадис.

Као свако друштво, као свака држава, Косово не може да побегне од своје одговорности. У том смислу, друштво је само по себи институција, аутокреација. У ствари, "аутономија је могућа само ако друштво себе препознаје као извор сопствених начела", како каже Касторијадис. Косово данас треба да прихвати изазов аутономије.