Европи потребан нови курс

Стриктна монетарна дисциплина заједно са бруталним уштедама у јавном сектору једини су начин за спас заједничке европске валуте, већ месецима понавља немачка канцеларка Ангела Меркел. До сада се отпор овом службеном немачком ставу углавном формирао у такозваном "јужном" или медитеранском ЕУ блоку.

Од прошлог викенда полако се уобличава алтернатива таквом плану и на домаћем терену. Није проблем у заједничкој валути, проблем је недостатак воље за политичком интеграцијом унутар Европске уније.

Треба учинити корак напред ка заједничкој европској држави, а да се она ипак службено не зове једном државом, сагласни су три немачке интелектуалне величине Јирген Хабермас, Петер Бофингер и Јулиан Нида-Римелин у есеју у дневнику Франкфуртер Алгемајне Цајтунг.

У само два дана, њихово писмо је попримило снагу новог манифеста немачке социјалдемократске политичке сцене.

Европа је, као и читав развијени свет, пренета у сабласни паралелни универзум који су инвестиционе банке и хеџ-фондови креирали и поставили га поред оног стварног у коме се реална роба и услуге размењују за реални новац, стоји у манифесту.

Закључак: битка за повратак у реалну привреду не може се водити у уским државно-националним оквирима, потребна је уједињујућа снага. У европском случају, то је Брисел.

"Преношење суверенитета на заједничке европске институције је кључна метода да би се фискална дисциплина делотворно провела, изградио стабилни финансијски систем, изравнале структурне разлике између чланица. Актуелна криза није криза заједничке валуте. Евро се доказао као стабилна валута", наводи се у тексту.

Аутори манифеста замерају конзервативној влади у Берлину да ће инсистирањем на консеквентној политици штедње у кризним европским економијама само ослабити те економије, зауставити раст, повећати незапосленост, и на крају погоршати опште стање.

Даље се наводи да гаранције код задуживања ЕУ чланица треба да се социјализују, ризици изједначе, национални суверенитети озбиљно подрежу.

Укратко: сви гарантују за све, али и сви се мешају са свима. Суверена фискална и буџетна политика националних држава постаје прошлост.

У тексту се не спомиње директно назив "Уједињених европских држава", али термини који се употребљавају не остављају пуно простора за различите интерпретације.

Политика прерасподеле, преношење суверенитета на транснационални ниво, супранационална демократија, заједничка уставотворна скупштина за промену темељних ЕУ докумената, референдум на коме би грађани наступали у двојној улози, и као представници европских народа, и као грађани јединствене реформисане Уније - сви ти захтеви иду смером рађања нове државе са седиштем у Бриселу.

Брисање граница?

Могу ли три немачка интелектуалца да избришу државне и националне границе на старом континенту, све то у име супротстављања подивљалом глобалном финанцијском капитализму?

За почетак, њихов професионални статус је неупитан. Јирген Хабермас је велики, можда највећи живи филозоф у Европи. Петер Бофингер је лако препознатљив као једини присталица кејнзијанске економске политике у Економском већу које саветује немачку владу, што значи да је заговорник државне интервенције на капиталистичким тржиштима. Трећи из групе, филозоф Јулиан Нида-Римелин је изданак породице која је већ дала неколико генерација друштвених теоретичара и уметника.

Уз то, леђа им ојачава шеф немачких социјалдемократа Зигмар Габриел, који је прошлог месеца са Хабермасом, у његовом минхенском стану, обликовао план спасавања евра и заједничке Европе.

План је испао радикално супротан од онога што ради канцеларка Меркел, па су коментари у Немачкој и Аустрији јединствени: социјалдемократи с визијом крећу у битку против конзервативаца који би штедели на будућности.

Један проблем остаје при томе тешко решив: како ће то грађани Европе истовремено бити држављани својих националних и јединствене наднационалне државе? "Тако што ће се договарати", одговарају немачки интелектуалци.

Хабермас је познат као творац "Теорије комуникативног деловања", замишљене тако да пунолетни, зрели грађани о свему разговарају, при чему је претпоставка да нико не крши кодекс искрености, односно не лаже, и на тај начин креирају друштво у ком живе. У конкретном случају, идеја је да продубљена комуникација, незаобилазно доноси продубљену интеграцију.

Договорна политика и економија, нејасна државност - то некако звучи познато, барем онима који су познавали живот у бившој Југославији.