Foreign Policy: Победа у Либији, пораз у Сирији?

Разлог због којег није прошла резолуција о Сирији у Савету безбедности УН је заједнички руско-кинески вето, наводно због тога што је Резолуција била једнострана.

Слажем се да овај пропуст слаби ауторитет и легитимитет Савета безбедности. Придајем мање важности Савету безбедности него што то раде други коментатори, али ипак не мислим да је слаб и дискредитован Савет безбедности добра ствар. Такође се слажем да такав развој догађаја повећава опасност од продуженог конфликта у Сирији или грађанског рата који ће бити интернационализован.

Постоји много разлога зашто напори у УН овог пута нису дали резултат, али за то делом треба кривити либералне интервенционисте који су злоупотребили мандат Савета безбедности за време прошлогодишње интервенције у Либији.

Сетите се да је Резолуција 1973 Савета безбедности УН одобрила војну акцију у Либији како би се заштитили цивили.

Резолуција је била директно подстакнута страхом да би снаге одане Гадафију могле да изврше опсаду Бенгазија, упоришта побуњеника, и да у том граду изврше масакр цивила.

Као одговор, Резолуција 1973 овластила је државе чланице Савета безбедности да "предузму све неопходне мере, да се заштите цивили и подручја насељена цивилима због страха од напада у Либијској Арапској Џамахирији, укључујући Бенгази, док се искључује страна окупација у било којој форми и на било ком делу територије Либије".

Француска, САД и друге силе убрзо су изашле из оквира мандата, користећи авионе и друге врсте помоћи како би помогле побуњеницима да победе снаге Моамера ел Гадафија и да га збаце са власти.

Неко ће можда рећи да је то, у сваком случају, био прави начин да се решавају ствари и да је био вредан како би се решио проблем насилника какав је био Гадафи. То је дебата за неки други пут, иако бих додао да је постгадафијевска Либија веома проблематична и да урушавање режима изгледа да подгрева конфликте и на другим местима.

Али, шта ако је либијски преседан један од разлога због којег Русија и Кина данас не желе да сарађују? Прошле године су подржали Резолуцију 1973 и након тога гледали НАТО и неколицину других како се ругају мултилатерализму у покушају да сруше Гадафија.

Трагедија у Сирији је наплата старих рачуна, ни Пекинг ни Москва не желе да учествују у још једном покушају промене режима спонзорисаног од стране Запада. Не изненађује што је руски амбасадор у УН Виталиј Чуркин осудио пропалу резолуцију баш из тих разлога.

Укратко, арогантна манипулација читавог процеса у Савету безбедности у случају Либије може да отежа да се изгради консензус у случају Сирије где је ситуација вероватно много опаснија.

Немојте да ме схватите погрешно: Не плачем за Гадафијем и његовом породицом. Бићу одушевљен ако Башар ел Асад оде са власти у Сирији.

Преседан у случају Либије није једини разлог што се Кина и Русија тврдоглаво супротстављају томе и мислим да њихова одлука да уложе вето на резолуцију може да их кошта.

Али, иронично је и истовремено трагично да неки од најватренијих бранилаца мултилатерализма и међународног права делују претерано вољни да их игноришу када се испрече на путу ка другим стварима које желе да постигну. Без обзира на то колико ваљан тај циљ био.

Посвећеност мултилатерализму и међународном праву није нешто на шта можете да се позовете онда када вам то одговара, а да игноришете онда када вам не одговара, бар не без плаћања одређене цене. Моћне државе, као што је САД, могу да прођу без казне, па се тако и понашају. Али не треба да буду изненађене када им се такво понашање касније обије о главу.