Који су најчешћи дуготрајни ковид симптоми - како да их препознају пацијенти, а како лекари

Управо то значајно оптерећење тегобама, често бројним симптомима након прележаног ковида 19, неретко праћеним и поремећајима плућне функције, налаза у крви и патолошким плућним променама на радиографијама или/ скенеру грудног коша, названо је "дуготрајни ковид" (енгл. Long Covid).

Систематско праћење пацијената, нарочито после отпуштања из ковид болнице, омогућава да се сагледа како иде опоравак и у којој мери, код кога се све промене повлаче током првих пар месеци, код кога заостају промене, а код кога се чак погоршава налаз.

Цела та динамика здравственог стања после прележане ковид 19 инфекције, са свим различитим дуготрајним физичким и психолошким симптомима током периода даљег опоравка, као и промене резултата крви до нормализације поремећених налаза у крви (тзв. серумских биомаркера) и рендгенског налаза на плућима, морала би код свих да се прати пажљиво из два пресудна разлога: да би се правовремено препознала потреба за рехабилитацијом као начином смањења трајних последица и/или неопходност даљих претрага у циљу утврђивања новонасталих, понекад опасних по живот, компликација.

Треба нагласити да се највећи број пацијената лепо опорави, а компликације се дешавају у мањем проценту случајева, иако нема још увек прецизних поузданих података. Дуготрајни значај свих ових ефеката још увек није разјашњен.

Предложене су оквирне дефиниције за болест и дуготрајни ковид 19 у различитим временским периодима су:

- акутни ковид 19: симптоми и знаци ковида 19 током прве четири недеље,
- одржавање симптоматског ковида 19: симптоми и знаци ковида 19 од четири до 12 недеља,
- пост-ковид 19 синдром: симптоми и знаци који се развијају током и након инфекције ковида, настављају се током више од 12 недеља и не могу се објаснити неком другом дијагнозом.

Поред клиничке дефиниције случајева, термин дуготрајни ковид се обично користи да би се описали симптоми и знаци који се одржавају надаље или се пак развијају након акутног ковида 19. Обухвата оба, и перзистирајући симптоматски ковид 19 и пост-ковид 19 синдроме.

Најчешће дуготрајне тегобе прележаног ковида 19 

Најчешће дуготрајне тегобе прележаног ковида 19 су: слабост (малаксалост), болови у мишићима, болови у зглобовима, отежано дисање – диспнеја, губитак укуса и мириса и губитак кондиције (заморљивост).

Поред ових, релативно честе дуготрајне тегобе прележаног су болови у грудима (осећај печења и притиска), поремећај терморегулације (валунзи, повишена температура или грозница – пре свега након физичког напора или оптерећења), поремећаји срчаног ритма попут прескакања срца (екстрасистола), убрзан пулс при мировању, али и различите неуролошке тегобе (поремећај памћења и концентрације, вртоглавица).

Најозбиљније дуготрајне компликације су срећом ређе, али захватају разне органе:

- кардиоваскуларне: инфламација срчаног мишића,
- респираторне: поремећаји и оштећења плућне функције,
- бубрежне: акутно попуштање бубрега,
- дерматолошке: раш, губитак косе,
- неуролошке: поремећај или губитак осећаја укуса и мириса, поремећај спавања, потешкоће      са концентрацијом, проблем са памћењем,
- психијатријске: депресија, анксиозност, промене расположења.

Не занемаривати психолошке симптоме 

Никако не треба занемарити управо значајне психолошке симптоме, па стога и посебне аспекте у праћењу стања; неретко се код неких, и то у значајном проценту, јавља депресија.

Разлог за то добрим делом лежи у издржаним страховима и траумама током периода болести, неизвесности да ли ће прездравити, отуђеном односу, иако пожртвованог, медицинског кадра током лечења у болници управо због њиховог ношења неопходне заштитне опреме која спречава познате изразе подршке пацијентима.

Разлози леже и у односу према тегобама и њиховом прихватању, затим у различитим когнитивним и емотивним проблемима. Не треба занемарити ни важне социјалне аспекте попут бриге за породицу, евентуално друге оболеле укућане, бриге за одржавање куће, страх од губитка посла и других проблема са послодавцима.

Зато се оправдано и истиче да је овим пацијентима (а и њиховим породицама) веома често неопходна психолошка и социјална потпора.

Велики проценат пацијената са дуготрајним симптомима

Недавно су објављени резултати важног британског истраживања управо на тему "дуготрајног ковида" на близу 400 оболелих по изласку из болнице. Око трећина је била без придружених болести које су саме по себи ризик за тежи облик ковида. Праћени су просечно око два месеца по отпусту.

Шта се показало? Преко половине пацијената је имало константан недостатак ваздуха, трећина хроничан кашаљ и више од две трећине умор. Око 15 одсто је имало депресију. Овако велики проценат пацијената са дуготрајним симптомима по изласку из болнице указује на величину овог проблема.

Треба нагласити да је велика већина пацијената оценила своје целокупно стање здравља после два месеца опоравка као непотпуно, нарочито они који имају неку хроничну болест.

Тегобе са неподношењем ранијих напора код неких трају знатно дуже од два месеца, али још нема прецизних података.

Очекивано је било да су и налази крви били поремећени у великом проценту, па је око трећина дуго имала повишен Д-димер, а сваки десети пацијент повишен Ц-реактивни протеин (ЦРП).

Све у свему упркос значајним поремећајима приликом отпуста, резултати тестова крви пацијената на праћењу у већини случајева су се вратили на нормалне нивое.

Логично, и промене на снимку плућа пратиле су наведене симптоме и поремећаје, па је тако око 40 одсто њих и даље имало промене на снимку плућа, с тим што су се у девет одсто оне погоршавале.

То погоршање налаза на радиографијама плућа указује на већу могућност да се ради о развоју нежељеног ожиљавања, фибрози плућа, која може да буде значајног обима онемогућавајући нормалан начин живота.

Тим пре је јако важно да се на време препознају пацијенти који имају упорно отежано дисање и недостатак ваздуха, нарочито при напору (диспнеју), дакле они с могућим озбиљним компликацијама, и то пре него што се ти симптоми прогласе само падом кондиције.

Срећом, код највећег броја пацијената прати се потпуно повлачење промена у плућима, дакле потпуно оздрављење.

Механизам сопствене репарације плућа 

Иако значајан број хоспитализованих пацијената са ковидом 19 након шест недеља од отпуста има резидуалне радиолошке промене које указују на оштећење плућа, овај број значајно опада након 12 недеља од отпуста, што указује на то да плућа имају механизам самопоправке, сопствене репарације.

Несумњиво су потребна и опсежнија испитивања како би се утврдила учесталост оштећења других различитих органа повезаних са ковидом, попут кардиоваскуларних, с обзиром на забележене поремећаје.

Ова открића покрећу и потребу за спровођењем структурираног праћења и неге за пацијенте са ковидом, а разумевање дугорочних ефеката на плућа може да подстакне клиничаре да лече симптоме и евентуална оштећења плућа раније у току болести и обликује начин на који саветују пацијенте.

Преваленција пост-ковид фиброзе ће, дакле, постати све очигледнија у времену, али већ рана анализа пацијената са ковидом 19 приликом отпуста из болнице сугерише високу стопу фибротских поремећаја функције плућа, нарочито код групе пацијената са тешком болешћу.

Фиброза плућа и тромбоза озбиљне компликације

Показало се, међутим, да значај повишеног Д-димера у том периоду праћења није јасан и не мора бити везан искључиво за ову компликацију, тако да пацијенти не треба одмах да помишљају на ову компликацију кад добију резултат повишеног Д-димера у крви, али треба одмах да се јаве лекару.

Не треба олако схватати ни израженије друге тегобе које се одржавају или погоршавају по отпусту из болнице, већ се треба што пре јавити лекару и у тим ситуацијама.