Академик Мекић за РТС: Није логично да кланичари и трговци добијају дозволе за увоз меса

Прошло је недељу дана откако су представници месно-прерађивачке индустрије затражили од Министарства пољопривреде да убрза процедуру за увоз замрзнутог свињског меса. Надлежнима су се обратили и одгајивачи свиња који инсистирају на увођењу квота, како би се заштитило домаће тржиште.

Професор Пољопривредног факултета и академик Цвијан Мекић каже за Радио-телевизију Србије да домаћи фонд свиња, иако десеткован, и даље може да задовољи домаће потребе за свежим месом.

"Оправдан је само увоз замрзнутог меса за потребе прераде", истиче Мекић уз напоену да "недостају контрола и следљивост" због чега се дешава да залеђено месо заврши у витринама као "свеже".

На питање како је могуће да нема напретка у откуп свиња, док индустрија упозорава на могуће несташице свињетине, Мекић одгора да је актуелна ситуација последица деценијске небриге.

"У августу и децембру ове године имали смо увоз од око 1.500 тона свежег, расхлађеног меса и око 5.000 тона замрзнутог меса, што је свакако утицало на попуњавање капацитета у кланицама. Кланичари имају кеца у рукаву да уцењују пољопривреднике. Не откупљују, па су у оборима и товилиштима свиње спремне за испоруку, али их нико неће због чега им се цена обара. Ових дана цена је била 180-190 динара", указује академик и наглашава да цена није довољна да се покрију трошкови производње, који износе од 200 до 220 динара по килограму живе ваге свиња.

Објашњава да је у питању велики проблем за произвођаче који имају стотине и хиљаде товљеника, због чега су "принуђени да гасе производњу".

"С друге стране, имамо увоз огромних количина меса. Јесте да је ове године, за протеклих десет месеци, увоз смањен за 20 одсто, али смо у августу и септембру имали увоз количина које су утицале на пласман домаће свињарске производње, која је у великој кризи", закључује Мекић.

Увоз и произведено у Србији

Мекић сматра да и поред "катастрофе у свињарској производњи" Србија може да задовољи сопствене потребе свежим месом.

"Имамо око 100.000 приплодних крмача које доносе прасад. Од њих је, 70.000 уматичених, а око 3.000 заврши на линији клања", набраја саговорник.

Сматра да и такав биланс крмача може да обезбеди број товљеника који могу да задовоље потребе домаћег тржишта за свежим месом, с обзиром на то да је потрошња мала – око 25 килограма нижа него у Европској унији.

Тврди да није логично да кланична индустрија и тргоци добијају дозволе за увоз меса.

"Подаци показују да Управа за ветерину увозне дозволе даје првенствено трговцима и кланичној индустрији. Трговци не могу да испрате те увозне дозволе. Да би се месо које увезу ставило у промет, морају да имају посебне коморе, са посебним температурним системима за одлеђивање таквог меса. Синоћ сам добио податак да је један трговац за једну ноћ увезао десет шлепера замрзнутог меса – то је око 250 тона. Ми немамо следљивост тог увозног меса и то је највећи проблем", каже Медић.

Напомиње да су прописи о следљивости прецизни и јасни, али да се изигравају. Каже и да Србија нема податке о томе за кога трговци увозе месо, где оно завршава и да ли заиста завршава у преради.

"Ми немамо довољно меса у домаћој производњи за прерађивачке капацитете који су велики. То месо морамо да увозимо – 10 до 20 процената – али треба учинити све да то месо супституишемо домаћим", истиче акдемик.

Купујмо домаће

Мекић подржава идеју да се кланичари уместо увозом више баве клањем домаћих товљеника, ако би се усвојио закон који декларацијама раздваја домаће од увезеног меса, као и свеже од залеђеног.

"То би довело до тога да месо из Србије заиста буде месо из Србије", указује саговорник.

Напомиње да подаци о потребама домаћег тржишта за месом постоје у Министарству пољопривреде и да Управа за ветерину на основу тих података издаје дозволе. Међутим, ти подаци се, како тврди, не објављују, иако их сви у индустрији траже.

"Управа за ветерину сада селективно даје дозволе. Она би, према мом мишљењу, требало да их даје прерађивачима, а не кланичарима и трговцима који увозе за друге, јер се онда губи следљивост. Уместо да Управа за ветерину на терену води рачуна о безбедности те хране, они више воде рачуна о томе коме ће дати дозволе, што је, по мени, лоше", закључује Мекић у разговору за Радио-телевизију Србије.