Донор-херој

У Србији је протеклих дана било више трансплантација органа. У ноћи између четвртка и петка на Војно-медицинској академији урађене су трансплантације јетре и бубрега, а у Клиничком центру Србије пресађени су јетра и два бубрега.

Лекари се захваљују породицама два донора које су у најтежем тренутку, када су се животи њихових најближих гасили, одлучиле да помогну другима и продуже њихове животе.

У детињству, неки од нас веровали су у суперхероје, привлачиле су нас њихове супермоћи и борба против зла и лоших људи.

Марко Теодоровић, коме је пре две године урађена трансплантација срца у Хјустону, верује у донор-хероја. Он на грудима носи велико слово Д и један је од јунака сајта који је осмислио за пријемни испит на факултету. Каже, у Србији, на срећу, има све више правих хероја.

"Људи који у Србији сваког дана завештају своје органе су прави хероји, зато што се они и поред митова, и поред неразумевања, предрасуда, ипак одлучују за тај корак и на тај начин постају хероји, односно постају нада тешким болесницима", рекао је Марко.

На сајту "donorheroj.com" можете добити одговоре на питања о донирању и трансплантацији и видети репортаже емитоване у Дневнику РТС-а. Донор-херој доноси и информације о органима који могу да се пресађују. Марко каже да, иако је по ново срце морао чак у Хјустон, а на редовне контроле мора у иностранство, ипак жели да помогне.

"Има ли наде у Србији? Иако изгледа далеко, све може ако има добре воље. Али у Србији се и даље не раде трансплантације срца и плућа, нема довољно лекара који раде трансплантације бубрега и јетре, не улаже се у младе кадрове и њихово усавршавање", навео је Марко Теодоровић.

Доктор Зоран Милошевић из Клинички центра Нови Сад истиче да у сваком озбиљнијем здравственом систему, ако трансплантација функционише као програм, морају да функционишу и све остале карике, а оне су врло битне.

"Све карике су битне, не само да би се трансплантација сама по себи радила, него, да би се свакодневне здравствене услуге подигле на виши и бољи ниво", рекао је Милошевић.

Милорад Бијеловић из Института за плућне болести у Сремској Каменици сматра да се према сваком органу треба понашати као према живом бићу.

"Ако је породица већ дала сагласност да се уради експлантација органа и сваки тај орган даје живот неком другом човеку, онда се према сваком том органу мора понашати као према живом бићу", навео је Бијеловић.

Тако размишљају у земљама у којима трансплантациони програм функционише у целини и где трансплантације органа нису изузетак већ правило.