Сећања у слици – приче о погинулима, несталима и онима који су остали иза њих

То су слике живота исцртане трагедијом и страдањем који још трају, слике настале по сећању чланова породица несталих и погинулих Срба на простору Хрватске. Ведрим бојама, на округлим платнима осликани су обични, свакодневни детаљи из њиховог заједничког живота – пар који плеше, бака која из велике пећи вади тек испечен хлеб, мушкарци заокупљени играњем балота, трактори на њивама, коњи у галопу, река и воденица, младић са косом, табла за игру “Човече не љути се”, шољица пуна кафе...

Ништа на овим сликама, које помало подсећају на наивну уметност, не слути на зло које је све прекинуло. Ништа не говори о трагедији која је обичне животе претворила у приче исписане испод слика. Приче о погинулима, несталима и онима који су остали иза њих.

О трагедији и злу, међутим, сасвим јасно говоре лица људи на основу чијих сећања су слике настајале. Посебно оних који још нису сазнали где им ближњи почивају. Лако сам их препознала у публици. На њиховим лицима је сенка, белег који носе са собом, где год били и шта год радили.

Њихове очи су дубље и мрачније од оних које нису спознале такву муку. Наизглед мирни, достојанствено носе ореол бола, али ономе ко их боље погледа, јасно је да се у сваком њиховом покрету назире немир, давно утишана, али још жива нада и ишчекивање које убија.

Њихов највећи страх, а уједно и највећа нада стају у један позив, плави коверат, мејл. Чекају  узалуд већ више од 30 година информације које би донеле неизмерну тугу, али и коначно смирење. Чекају потврду смрти и податак где почивају њихови најближи.

Многи то нису дочекали. Отишли су неспокојни и жељни, а можда и срећни, верујући да ће у вечности поново бити заједно.

Годинама сам пратила рад њихових удружења, конференције за медије, парастосе погинулима. И увек сам се у редакцију враћала потресена, ганута, са сузама у очима. Нисам у тим ситуацијама могла да будем само новинар. Бирала сам да будем прво човек. Зашто?!

Зато што сам на сваком од тих скупова изнова схватала  шта заиста значи туговати. Истински, некако достојанствено мирно, безизлазно, коначно. Осећала сам искрено ту емоцију, а сваки пут сам размишљала и о томе како је и моја породица могла да постане део те болне статистике.

Била сам свесна да су нас у неким критичним ситуацијама вероватно само сати (и мало среће) делили од тога. Успели смо некако да преживимо и останено заједно у вртлогу рата и избеглиштва, а могло је све да буде другачије. Та ужасна спознаја ме је узнемиравала, али сам вероватно, захваљујући и њој, могла да, бар посредно, "уђем у њихове ципеле".

Покушавала сам сваки пут да што верније, исцрпније, потресније испричам причу о њиховом болу. Надала сам се да ћу бар мало допринети ширењу истине, да ћу допрети до оних који одлучују, који знају више него ми, обични смртници. Наравно да нисам успевала, али сам се бар трудила.

И ово пишем са истом жељом. Да подсетим да међу нама живе људи који већ три деценије узалуд траже истину  Да кажем свима који желе да чују да је велики грех скривати тако болне и тешке тајне. Да упозорим равнодушне да је пут од среће до трагедије понекад сулудо кратак.

Она изложба коју поменух на почетку била је отворена свега три дана. Вероватно није било ни средстава ни времена за више. Можда је се неко сети на неку годишњицу...кад нам обично, бар на тренутак, прораде савест и саосећање.

Питање је да ли је ико, осим нас који смо били на отварању, ушао да је види. Штета ако није јер толико живота и радости не видех одавно на једном месту. Као да су оне слике, пркосећи злу, читавом свету поручиле да нестали нису број, то су људи, нечији вољени људи, људи који заслужују спокој и достојанство. Исто као и они који их траже!