Ново својатање српских светиња на КиМ: Пећку патријаршију прогласили "албанском"

Група ученика архитектонског смера Средње техничке школе "Рифат Ђота" у Пећи почетком недеље посетила је Пећку патријаршију. Екскурзију је организовао Археолошки музеј из тог града, а ђацима је предочено да је реч о "албанској патријаршији у Пећи".

"Као прве романске и византијске цркве, оне су систематски претваране у рашко-српске православне цркве", наводи се на Фејсбук страници тог музеја.

Додаје се да су рестаураторски радови током прошлог века "потпуно уништили старе слојеве, деградирајући старину албанске цркве и отежавајући документовање културног наслеђа" које, према овим тврдњама, потиче из периода ранохришћанства, односно периода од 4. до 6. века.

Посета је завршена заједничком фотографијом на којој нису изостале укрштене руке – симбол "велике Албаније".

У оштром саопштењу Министарство културе Србије подсећа да је Пећка патријаршија подигнута средином 13. века, налази се на Унесковој листи светске баштине "као ремек-дело српско-византијске архитектуре" и да је реч о седишту СПЦ у коме је устоличена њена Патријаршија.

"У недостатку било каквог сопственог културног наслеђа, албанске 'установе' не либе се да посегну за српским. У мноштву фабрикација, фалсификата, фантазмагорија, манипулација и циничних лажи да су Срби присвојили сопствено културно наслеђе (!?), вероватно најзлокобније звучи порука 'да ова иницијатива треба да послужи као пример и подстицај и другим школама'", наводи се у саопштењу овог министарства у коме се цео случај описује као покушај "присвајања српске културне баштине фалсификовањем историје на најбизарнији начин".

За саговорнике Интернет портала РТС ово је јасан покушај ревизије историје и присвајања српске духовне и културне баштине на Косову и Метохији.

Потирање српског трајања на КиМ

Историчар уметности и управник Галерије фресака Народног музеја Србије Бојан Поповић каже да је "наука отпорна на разноразне пројекције", али да је "велика невоља" уплив политике.

"Оно што је опасно то је да су то колеге из музеја у Пећи. Поздрављам их из Народног музеја Србије и заиста је непрофесионално да се ради на такав начин. Знате, да је то била нека обична група људи, можда не би ни било важно. Ово указује на општу тенденцију целог тог друштва да се потре српско име и његово трајање", сматра Поповић.

Додаје да није спорно да постоје црквена здања која су подигнута на старим темељима попут Латинске цркве у Прокупљу или цркве Стара Павлица, али да Пећка патријаршија није такав пример.

"Пећка патријаршија је један од оних примера који сведочи да је ту можда некада било култно место, али да су такви остаци потпуно незнатни. Суштина је да је све оно што је Свети Сава наручио, а Арсеније унапредио то вековима јесте суштински центар српске цркве", наглашава Поповић.

Због тога тврдње албанских историчара оцењује као "веома злонамерне".

"Могли бисмо да апелујемо и на посетиоце Пећке патријаршије да изразе право поштовање ономе што заиста виде, а такође и да замислимо да би било много боље да ту постоји неко ко ће са наше стране да прича", каже Поповић.

Манипулативна употреба појмова

Историчар уметности и доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу др Јасмина С. Ћирић каже да су тврдње албанских историчара засноване на "методолошки неисправној и терминолошки манипулативној употреби појмова".

"Термин 'прероманика' означава архитектуру раног средњег века превасходно у западноевропском и источнојадранском културном кругу, и као такав не може се довести у везу са Пећком патријаршијом, чији настанак припада јасно дефинисаном историјском контексту 13. века и институционалном успону Српске архиепископије", налашава Ћирић.

Тврди да теза о "систематској трансформацији" почива на погрешном читању археолошких слојева.

"Присуство остатака старијих грађевина, укључујући и могуће ранохришћанске базилике, не представља изузетак, већ уобичајен феномен у српској средњовековној градитељској пракси. Међутим, у научној методологији архитектонски идентитет не утврђује се на основу фрагментарно очуваних структура, већ на основу целовите просторне концепције, времена изградње и функције објекта", каже Ћирић.

Отуда је од пресудног значаја чињеница да је Цркву Светих апостола у трећој деценији 13. века подигао архиепископ Арсеније Први, као седиште Српске архиепископије, те да је она осликана око 1260. године.

"Касније доградње нису резултат 'трансформације' некаквог претходног сакралног идентитета, већ органског развоја комплекса унутар исте црквене и културне матрице. Архиепископ Никодим у периоду од 1321. до 1324. подиже уз северну страну Храм Светог Димитрија, док архиепископ Данило Други од 1324. до 1337. гради јужни ансамбл са црквом Богородице Одигитрије и параклисом Светог Николе, као и монументалну припрату на западној страни", наводи ова историчарка уметности.

Прецизира да историјски извори, укључујући и архиепископа Никодима, не пружају никакво утемељење за тврдње о постојању "друге" цркве која би била предмет накнадне трансформације које се ослањају на "прероманику".

"Употреба термина 'прероманика' и тезе о 'трансформацији' не може се тумачити као научни пропуст, већ као свесно конструисање наратива који има за циљ измену историјског контекста и значења Пећке патријаршије", закључује др Ћирић.

Институционална стратегија Приштине

Историчар из Грачанице Александар Гуџић сматра да је по среди историјски ревизионизам који је део "институционалне стратегије" власти у Приштини.

Иронично примећује да је "знање ограничено, а ревизионистички талас бескрајан".

"Проблем на Косову је што је историјски ревизионизам део институционалне и државне стратегије. Пракса и искуство су показали политичким елитама косовских Албанаца да није довољно само протерати Србе, потребно је ревидирати историју, ревидирати прошлост и доказати да су Албанци овде у континуитету хиљадама година, а да су Срби заправо на Косову у одређеним историјским периодима наступали као окупатори и неко ко је уништавао албанске цркве и манастире", каже Гуџић.

У таквој "рециклираној и прерађеној прошлости" мењају се улоге, тврди овај историчар. 

Последњи пример – својатања Пећке патријаршије је само део таквог мозаика.

"Тај проблем није од јуче, траје деценијама. Ревизија историје и тумачење историје на другачији начин је политичким, интелектуалним и образовним елитама косовских Албанаца потребно како би оправдали побуну деведесетих, протеривање више од 250.000 Срба, рушење више од 150 цркава и манастира, погром над Србима 2004. Али и како би оправдали једно правно насиље изазвано једностраним проглашењем независности Косова 2008. године", тврди Гуџић.

"Четири стуба" историјског ревизионизма

Објашњава да историјски ревизионизам Албанаца на КиМ почива на "четири стуба".

"Први је римокатолички идентитет косовских Албанаца. О том стубу у правцу историјског ревизионизма који се врши на Косову, Албанци су католици и српске цркве и манастири су заправо албански које су Срби у неком тренутку окупирали, односно одузели", наводи Гуџић.

"Други стуб" је заснован на "православном идентитету косовских Албанаца".

"Ми Албанци смо у некој прошлости били православци и онда су дошли Срби, окупирали овај простор и преузели наше цркве и манастире", наводи Гуџић цитирајући оне Албанце који заговарају тезу о њиховом православном пореклу.

Према његовим речима, "трећи стуб" се заснива на "албанској жртви", а четврти је "илирско-дардански идентитет" Албанаца на КиМ.

"Оно што је заједничко свим тим 'стубовима' је да је над Албанцима у прошлости извршена неправда и да су они овде у континуитету хиљадама година и да своје корене вуку још од Илира. Наравно, то не одговара истини и званична наука са тим није сагласна", истиче Гуџић.

Прецизира да илирско порекло Албанца није засновано на историјским чињеницама.

"Илири се последњи пут помињу у трећем веку, а Албанци први пут у 11. веку. Дакле, између Илира и Албанца је празнина од 800 година. Наука је недвосмислено доказала да су цркве и манастири на КиМ део српског културног наслеђа", апострофира овај историчар.

Паљење манастирског конака 1981.

Пећка патријаршија је од 2006. на Унесковој листи светске културне баштине, а до сада је у више наврата била изложена нападу албанских екстремиста.

Последњи случај је током Мартовског погрома, када су упад у ову светињу, уз употребу ватреног оружја, спречиле снаге КФОР-а.

Ове године, 16. марта, навршило се и 45 година од пожара у старом конаку Пећке патријаршије.

Историчари тврде да је реч о подметнутом пожару који никада није расветљен, а починиоци кажњени.

Све се одвијало током великих протеста Албанаца на КиМ те године.

Од 2010. године КФОР је чување Пећке патријаршије препустио тзв. косовској полицији – посебној јединици за културно и верско наслеђе.

Овај јединица је мултиентичког састава и обезбеђује 24 верска и културна објекта на Косову и Метохији.