Три деценије од егзодуса сарајевских Срба – Нови Зејтинлик као сведочанство страдања

Нови Зејтинлик – гробље у Сокоцу светиња је и завет, али и место сусретања и ходочашћа Срба прогнаних из Сарајева.

На њему је по други пут сахрањено више од девет стотина српских војника, чије су посмртне остатке ископавале и са собом у колони носиле њихове породице.

Бели крст као сведочанство о прекинутој младости

Алекса Барјактаревић каже да је приликом прогона понео оно највредније што је имао – кости своја два убијена сина.

"Не могу заборавити кад је мој Горан погинуо, кад сам му кости сабирао да му не би која остала, парче тела. Сећам се тога, а два пута сахрањивати, вадити из земље, знаш шта си сахранио, видиш шта вадиш", истиче Алекса Барјактаревић из Илијаша.

Сваки бели крст сведочи о нечијем животу и младости која је прекинута у рату. За породице погинулих ово место простор је сећања, поштовања, али и опомене.

"Трагедија је неописива. Имамо случај горе два брата и од старијег брата два сина, њих четворица – кућа је малтене угашена. Имамо у једној гробници шесторо сахрањених", истиче Горан Добриловић из Сокоца.

Колективно памћење

Миланка Томанић из Вогошће прича да су им прво узели град Сарајево, у коме је, како каже, 70 одсто становништва било српско.

"Узели су нам и младост, пријатеље, родбину, браћу, сестре, очеве, не можемо да заборавимо. Сарајевски Срби су дали највећу жртву за Републику Српску, зарад мира и Републике Српске", истиче Томанићева.

По снегу и хладноћи, на пут у непознато у фебруару и марту 1996. године кренули су грађани Илијаша, Грбавице, Хаџића и Вогошће – сарајевских општина које су Срби одбранили након свакодневних напада и чак 35 офанзива, а које су изгубили једним потезом на папиру.

Тачно 30 година касније, егзодус сарајевских Срба остаје дубоко уписан у колективно памћење народа као сведочанство времена великих страдања, али и почетка новог живота на овим просторима.