Све мање усвојене деце у Србији – шта кочи поступак и да ли је струка попустила под притиском јавности

Стручњак за социјално право Драган Вулевић каже да постоји драстичан пад усвојења у последњих пет година.

"До 2018. године просечно је усвојено око 120 деце и негде око 15 до 20 деце ишло је на такозвано инострано усвојење где се углавном усвајају деца са озбиљним здравственим и развојним проблемима", наводи Вулевић.

Сада, како каже, реализују се свега једно или два инострана усвојења годишње, а у земљи између 50 и 60.

“То јесте забрињавајуће и треба истражити који су разлози”, напомиње Вулевић.

Скоро 800 парова се пријавило за усвајање – шта кочи поступак

Према најновијим подацима из Министарства за бригу о породици, скоро 800 парова пријавило се за усвајање. Са друге стране, од 320 малишана само 150 је у узрасту када може да буде усвојено. Много је више потенцијалних родитеља, али ипак не нађу сва деца нови дом.

Вулевић додаје и да је међу њима 49 одсто деце са озбиљним здравственим или развојним проблемима или генетским оптерећењима који на неки начин, како каже, коче усвојитеље да се прихвате поступка усвојања.

“Они у оквиру припреме и утврђивања опште подобности пролазе одређену обуку, како је ја зовем школу за будуће усвојитеље, након које се изјашњавају о пожељним карактеристикама детета које желе да усвоје – то су углавном карактеристике да је дете ниског календарског узраста, да је здраво и да нема одређених генетских оптерећења и у неком одређеном броју да није ромске популације”, објашњава Вулевић.

Указује да је деце која испуњавају све те критеријуме у регистру мало.

У судским поступцима постоје пројектовања или идентификације са случајем

У томе и види један од разлога зашто је тако мало усвојене деце – због исказивања пожељних карактеристика које дете треба да има, а други разлог је број деце којима је утврђена општа подобност, али имају карактеристике које нису компатибилне са жељама потенцијалних усвојитеља.

“Али постоји још нешто – поступак утврђивања опште подобности не зависи само од Центра за социјални рад, него и од судских поступака. Судски поступци и знање судија у области породично правне заштите и утврђивању опште подобности детета за усвојење су никакви или минорни”, истиче Вулевић.

Додаје да они немају добру припрему и довољно знања о породично правној заштити.

“На пример, ту постоје разна пројектовања или идентификације са случајем. Ја сам сазнао неке ставове судија – ја сам сада у другом стању, нисам спремна да некога лишим родитељског права или ја сам пред пензијом, нећу да ме сутра неко напада на пијаци. А ту се онда повезујемо и са оним да је струка устукнула пред општом јавности чему су допринели и медији", поручује Вулевић.

Зашто се стручњаци повлаче

Када се дете изузме из угрожавајуће породичне средине, од некомпетентних родитеља онда се то прикаже у медијима као злоупотреба овлашћења од стране стручњака, каже Вулевић.

“У том случају се стручњаци повлаче, неће да се замерају јавности. То ја замерам, а могу да замерим и мом матичном министарству, у којем сам некада радио, слаба је комуникација са јавношћу”, додаје Вулевић.

Истиче и да медији када извештавају о неком случају, они говоре у тренутку, Центар за социјални рад попусти под притиском, али онда се медији не заинтересују шта је било са том децом када су враћена у ту породицу од које су угрожени.

“Ја знам неколико случајева где су деца враћена, али су после опет дошли у систем социјалне заштите”, каже Вулевић.

Истиче да струка треба да се бори за најбољи интерес детета, а не да се повлачи под притиском јавности.

"Шта је усвојење? Усвојење је целоживотни аранжман за дете у којем се стварају нераскидиве везе између родитеља и детета. Не говори се ту о усвојитељу и усвојенику, него о родитељу и детету. А хранитељство је привремени боравак. Шта ћемо са дететом када напусти хранитељску породицу или институцију социјалне заштите, а овако има уређен целоживотни аранжман”, закључује Вулевић.