Силвана из Јагодине усвојила девојчицу са Дауновим синдромом: Прелепо је загрлити дете које је одбацио свет

Силвана Веселиновић зна за муке напуштене деце јер је једна од њих. Одавно има своју срећну породицу и биолошку децу, сина и ћерку, четворо уничића и пето само што није стигло у њихов дом. Али, Уна је посебна. Веселиновићима је донела бескрајну љубав на дар. Променила их из корена. Ојачала.

“Никада нећу заборавити тај дан када сам је угледала склупчану у ћошку собе. Имала сам обичај да носим пакетиће за Нову годину деци без родитеља у Дом у Звечанској па тако и тад пре 14 и нешто више година. Пожелела сам да је загрлим и прво њој да дам поклон, прича Силвана.

"Уна је била тотално незаинтересована. Није знала да хода, није знала да прича, није разумела. Била је у веома лошем физичком и интелектуалном стању. Она је тада имала три и по године и коефицијент интелигенције 5. У пунолетство, ове године, улази са коефицијентом интелигенције 70. Много је напредовала”, додаје Силвана.

Усвојити дете са Дауновим синдромом за њу је, како је осетила у том тренутку, био божји благослов. Ни једној ни другој није било лако, али је госпођа Веселиновић имала подршку супруга и деце која су тад већ била одрасла, па је могла да јој се посвети.

Напуштање посла и потпуна посвећеност

Напустила је посао геронтолошке сестре који је, иначе, радила и кренуле су ‒ од доктора до доктора, логопеда, психолога… У међувремену је Уна добила и леукемију. Срећом, вирусну па је излечена. Када је први пут дошла у породицу Веселиновић, која је у првој фази на путу ка усвајању имала статус хранитељске, било је трауматично, присећа се Силвана.

"Не проговара, само вришти. Плашила се свега. Нисмо смели да укључимо усисивач, телевизор, радио… Ниједан звук није смео да се чује. Плашила се мрака. Светло у стану морало је да буде укључено ноћу. Није знала самостално да хода. Била је неухрањена. Апсолутно ништа није разумела. Јела је земљу из саксије. Није знала да једе храну, да жваће, гута, није знала да иде на ношу…. Није имала емоције ‒ све је била равна линија. Са Уном смо кренули од нуле. С много љубави и посвећености напредак је био видљив из године у годину”, каже Силвана.

Стицајем околности, неколико година су живеле у Паризу. Тамошњи лекари су урадили све шта су могли, али речи нису могли из ње да извуку, нарочито не на француском. Силвани су саветовали да се врате у Србију јер ће код куће анђеоско дете, како Французи зову децу са Дауновим синдромом, пре напредовати.

Терапије у Паризу и повратак у Србију

"Тако је и било. Супруг је остао да ради у Паризу, а нас две смо се вратиле у Јагодину. Данас, после много година мукотрпног рада, Уна је напредовала и у интелектуалном и физичком смислу. Савладала је животне вештине, социјализовала се, добар је ђак, завршава осми разред у школи оштећеног слуха и говора за глувонеме у Јагодини. Ту је доста интелектуално напредовала и иће ће у средњу школу", каже Силвана.

Недавно је био пробни пријемни из српског, математике и биологије. Уна је прошла све тестове и била најбоља у школи. Зна сама да оде у школу, продавницу или на тренинг у теретану, у коју смо је уписали јер мора да смрша. И ту је нашла пријатеље, који воде бригу о њој.

Како истиче, Уна је научила да користи и паметни сат.

"Помоћу нових технологија пратимо њено кретање. Уна зна да пише, да рачуна, има пажњу. Пажњу смо савладале тако што смо се возиле путничким возом Јагодина-Београд сваки други дан. И та четири сата тамо-вамо су била потребна да она научи да седи и да има пажњу."

 Силвана напомиње да стално учи нешто ново о Дауновом синдрому како би припремила Уну за живот када је више не буде.

"Остаје и сама код куће. Трудимо се сваког дана да савладамо неку препреку. А ја, као мајка, радим на себи како бих помогла њој. Идем на разне едукације о Дауновом синдрому, питам стручњаке, саветујем се, учим и помажем јој да би живела дуже и квалитетно. Припремам је за живот сутра ‒ када нас као родитеља не буде било. Мирна ми је душа јер знам да ће моја биолошка деца једног дана преузети бригу о Уни. Много је воле и она њих. И унучући, такође”, с осмехом и олакшањем у срцу прича нам Силвана Веселиновић.

За биолошке родитеље је "мртва"

Унини биолошки родитељи одмах су је се на рођењу одрекли поручивши да је она за њих мртва.

"Ја сам их позвала на Унин први рођендан у мојој породици. Тада је пунила четири године. Ако желе да дођу у Јагодину, да је виде и имају контакт са њом ‒ могу. Они су, међутим, рекли да не желе и ја их више никад нисам позвала. Не бавим се њима и никога не осуђујем. Приоритет ми је моја Уна. Они су својој околини рекли да је она преминула, а мени поручили да их више не узнемиравам. Имају свог биолошког сина и не желе никакав контакт са Уном“, наводи Силвана.

Каже да би било лепо да једног дана она оствари контакт са рођеним братом.

"Али то не зависи од мене. Ја само мислим да је то исправно да брат и сестра имају контакт, без обзира на то што сам ја сад законски Унина мајка, али ако је њихова одлука таква каква јесте, ја је поштујем и не вршим никакав притисак. Пре 10 година сам постала званично њена мајка. И Уна ми је све на свету!", наглашава Силвана.

"Волела бих да цео свет и цела Србија чују за Уну"

Понекад речи нису потребне да би вам неко показао љубав. Уна је научила тек понеку ‒ мама, тата... али све разуме и своје најмилије у породици Веселиновић грли и љуби. Њена љубав је "рестартовала” Силванину душу ‒ покренула је.

"Много сам срећна што сам осетила ту другу врсту материнства која је посебна, другачија и много јача. Њено срце је тако искрено ‒ сва деца са Дауновим синдромом су искрена. Она вас никада неће слагати, она то не зна. Она никада неће манипулисати са вама. Њена љубав је нешто најчистије, најискреније што може да се осети. Не бих могла да замислим свој живот без Уне, наставља.

Силвана указује на то да је Уна једна дивна девојчица пуна љубави и топлине."Она заслужује да за њу чују цела Србија и цео свет, и да је види, јер је дуго била скривена. "Мислим да је много лепо загрлити дете које је одбацио свет. Уна је мој благослов, снага, срећа и понос заувек.”

Силвана Веселиновић би волела и, како је истакла у разговору за Радио Београд, да није једина жена у нашој земљи која је усвојила дете са Дауновим синдромом и да својом причом мотивише друге.

Деца су деца. Да ли, каже, личе на вас или не, није битно. Љубав коју имате у себи не прави разлике.