Живот у камену

Неки на свом имању жању и камен. У Грабовници, селу шест километара удаљеном од Куршумлије, живи шесточлана породица Милосављевић. У недостатку другог посла, одлучили су да на свом поседу отворе каменолом.

Иако планинска Грабовница има неколико махала, Весну и Миладина Милосављевића није било тешко наћи. Одзвањање њихових чекића и крампова испод кршевите Соколовице далеко се чуло.

Иако су близу педесете посао у куршумлијском дрвеном комбинату заменили су много тежим радом у мајдану кога су сасвим случајно пронашли на имању.

Миладин Милосављевић каже да ће камена имати док су живи и радиће док буду могли. Весни посао није тежак, иако, како каже, нема ни 50 килограма.

Према њеним речима, од посла не може много да се заради, али од тога може да се живи. 

Од грабовничког пешчара, који Милосављевићи ручно извлаче са дубине од два метра, саграђени су многи проавославни храмови у Србији и на Хиландару, поплочени су и Ђавоља варош, Гуча, Суботица и направљене куће у Швердској и Данској.

"Кад је човек здрав, може и камен да преврће", каже Весна.

Наиђе овуда и купац камена за оштрење коса, израду тоцила и точкова за млинове. Камене плоче које су до сада пронашли на 40 ари њиве, помогле су им да ишколују троје деце, направе кућу и окућницу.

Без обзира на временске услове посла у мајдану има свих 365 дана у години. За Милосављевиће радни дан почиње у пет сати ујутру и завршава се са првим вечерњим сатима.

И тако пуних десет година. Колико је одавде пут света отишло камена нико не зна.

У шали, ови људи пуни оптимизма рекоше можда довољно да се поплоча једна трака аутопута од Ниша до Београда.