Напад пса у Сремчици узнемирио јавност, ко је одговоран
Четворогодишња девојчица коју је у Сремчици напао пас и нанео јој тешке повреде у стабилном је стању након операције. Власник пса је девојчицин ујак који је на одмору, а она је повређена када је дошла да с дедом нахрани пса. Током прошле године било је пријављено 860 уједа паса, а само у Београду 175.
Међународни кинолошки судија Ненад Милојевић каже за РТС да може бити више разлога због којих је пас напао девојчицу у Сремчици и тешко је повредио.
“Може бити инцидент, несрећни случај, незнање, непоштовање одређених принципа. У сваком случају, један немили догађај је ту. Колико смо упознати с тим како пси реагују и због чега би један власнички пас напао дете који познаје, ушли бисмо у сферу спекулације. Али у сваком случају, непоштовање одређених процедура у односу деце и паса од стране нас одговорних, родитеља, старатеља или чланова породице, може да доведе, а видимо да је довело, до једног немилог догађаја“, рекао је Милојевић.
Према његовим речима, у оваквим случајевима примарно одговара власник пса, али у овом конкретном случају одговарају и родитељи детета, с обзиром на то да су ушли у двориште.
"Одговорност одређује суд, али примарно, уколико знамо да је јединка била недовољно социјализована, ми као власници паса морамо да предузмемо радње. Овде, ако сам добро упознат, а нисам, с обзиром на то да су медији различито пренели то, ми смо дошли код неког пса, који је, може бити члан породице, власник тог пса или не, с намером да га нахранимо, а храњење паса је један од тих момената који може бити инцидентан, или је то код паса борба за ресурс, а самим тим када се појави дете чији покрети не морају бити адекватни понашању пса, може доћи до оваквих повреда“, наводи кинолошки судија.
Казне постоје, али и даље на улици виђамо власнике који воде пса без повоца или без корпе на њушци. Милојевић сматра да је прва ствар едукација људи и социјализација са псима.
“То можемо поделити на неколико нивоа, почевши од одгајивача који је одгајио тог пса, да ли је упознао новог власника са расним карактеристикама, затим власника – да ли је избор расе адекватан, затим родитеља – да не оставља пса и дете заједно ван контроле, затим друштва које треба да спроводи контролу свега тога“, објашњава Милојевић.
Закон и правилници су, каже, веома јасни када долази до повреде или између два пса или између људи и паса. Наводи, међутим, да анализа једне професорке Правног факултета у Нишу о спровођењу закона о добробити животиња није афирмативна.
“Мислим да нам је превасходно да за почетак почнемо да поштујемо постојеће законе, а да паралелно неко ради други у смислу осавремењавања законског решења. Други проблем лежи у нашој култури. Једноставно, наша култура држања паса је, да кажемо, мало неприхватљива или неадекватна. Дакле, морамо поћи од самих себе, од свог понашања према псу, да бисмо могли да смањимо овај број на некакву толерантну меру, јер никада неће бити нула. Тешко“, каже кинолошки судија.
Коментари