Слепи невидљиви за тржиште рада

Маја Миленковић има 33 године. Филолошки факултет завршила је пре скоро десет година, а пре само четири дана добила је први посао у библиотеци за слепе и слабовиде.

"Ја сам била пресрећна, искрено зато што ја имам дете шест година које сад од септембра креће у први разред, тако да ми је и нека та финансијска страна јако битна, а са друге стране ми је добродошло да мало изађем из куће да се посветим нечем другом", одушевљено каже Маја.

Брајево писмо њена је специјалност. Помаже колегама које добро виде приликом читања писма, али се нада да ће се посао временом проширити. А када зашкрипи с техником, у помоћ притиче Александар. Од 2013. повремно ради послове у библиотеци.

Када људи имају проблем са компјутером, зову га телефоном или преко скајпа како би им помогао у решавању.

"Тамо где је то могуће ми се спајамо преко удаљеног система, преко сервера и ја уђем у рачунар тих људи уз њихово одобрење и ако могу да поправим сам неки проблем, поправим, ако не, онда поправимо заједно. Ја их наводим преко телефона, мејлом, писаним путем, како је коме лакше. То се све постиже уз помоћ говорних програма, пошто сви слепи и слабовиди користе рачунаре са говорним програмом", објашњава Александар Ђурић.

У библиотеци за слепе, највећој на Балкану, има 7.000 аудио наслова и више од 6.000 на Брајевом писму. Захваљујући Борису који снима аудио-материјале, фонд књига је све већи, а често се шаљу по целој Србији, али и региону.

"Ми имамо значи и неке снимке који су јос из 1948. и 1949. године и тај континуитет и даље траје. Заправо, поносни смо на то што и поред тешких услова у којима радимо, ми успевамо да снимамо, да штампамо Брајеве књиге, да пружамо ту основну делатност и услуге нашим читаоцима за које смо и ту", истиче Борис Дончић.

Каже да би им доста значило када би их држава препознала као установу културе, јер би тада имали бољи третман. Овако морају да се довијају на разне начине, јер 12.000 слепих је упућено на ову библиотеку.

Сналазе се и у салону за масажу, трудећи се да својим пацијентима пруже што бољи угођај.

Салон је основан пре три године као подршка запошљавању слепих и слабодвидих. Данас у овом салону слепи и слабовиди физиотерпеути помажу људима да се бар на тренутак ослободе стреса. Задовољство је обострано.

На почетку је било тешко. Људи су сумњали у њихову способност. Сада су им пуне руке посла, а препорука им је најбоља реклама.

"Људи долазе све више и више опуштени, ето, рецимо, могу да кренем од себе. Некад дођу па би питали нешто и ја им кажем, питајте слободно шта год вас занима, ништа то није страшно, просто свако од нас има неки проблем и неку потешкоћу у животу с којом се носи и навикне да живи", каже Јела Остојић, која је запослена као физиотерапеут.

Проблеми с којима се носе слепи су бројни. Недостатак персоналних аиситената је нешто без чега је готово немогућ живот ових људи.

Бранка Бркић из Савеза слепих Србије сматра да и на културном плану ситуација није сјајна. Због тога се кроз пројекте залажу да у биоскопима и позориштима аутодескрипција за слепе постане обавезна.

Кроз пројекте се организује и набавка медицинско-техничких помагала прилагођених слепима. Пројекти су корисни, истичу у Савезу слепих, али не и довољни. Помоћ државе је неопходна. Тек када се слепе особе буду самостално кретале, може се рећи да држава брине о њима. Ако оду саме на посао или бисокоп, успех је још већи.