Дванаест година од мартовског погрома на Косову

У тродневном насиљу, покренутом наопаким тумачењем несреће у којој су страдала три албанска дечака, убијено је 11 Албанаца и осам Срба. Осим 19 жртава насиља, како гласи званична верзија догађаја, шест лешева допремљених у приштинску мртвачницу никада није идентификовано. Око 900 особа, Срба, Албанаца и припадника међународних мисија је повређено. Протерано је више од 4.000 Срба.

Више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према проценама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Повређено је више од 100 припадника Кфора и полицајаца УН, а запаљена су и 72 возила међународних снага.

Статистика Организације за европску безбедност и сарадњу показује да је, због мартовског насиља, косовско правосуђе покренуло 400 случајева.

Према извештајима полиције Унмика, у међусобним обрачунима међународних полицајаца и њихових косовских колега, неколико полицајаца је рањено, али мотиви тих сукоба, уколико није била реч о производу општег хаоса, нису баш најјасније расветљени.

Истовремено, талас насиља покренуо је серију политичких догађаја, попут извештаја специјалног изасланика шефа Уједињених нација Каја Ејдеа и опсервација западних званичника да је нерешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као алиби за једнострано проглашење независности Косова и подршке САД за такав потез косовских Албанаца.

Током демонстрација, забележено је и неколико случајева када су Албанци помагали нападнутим Србима, али и они су убрзо постали мета екстремиста. 

Насиље организовано

Немачка обавештајна служба (БНД) од самог почетка је тврдила да су демонстрације унапред планиране, заснивајући такве закључке на транскриптима прислушкиваних телефонских разговора некадашњих команданата Ослободилачке војске Косова.

Другог дана насиља, на Косово је стигао командант јужног крила НАТО-а, амерички адмирал Грегори Џонсон, који је преузео команду над Кфором од Немца Холгера Камерхофа и одобрио размештање појачања, која су, у међувремену, кренула из Босне. Због трапаве реакције на насиље, Уједињене нације су смениле шефа Унмика Харија Холкерија и на његово место, у мају те године, поставиле Серена Јесена Петерсена.

Приштински медијски могул Ветон Сурои тврдио је тада да је политичка елита косовских Албанаца прилично "жалосна група људи", лажно патетична и према Србима и према Албанцима. Нешто жешћи био је најзначајнији албански књижевник Исмаил Кадаре, који је своје сународнике на Косову оштро укорио због помисли да ће им паљење српских цркава донети било шта добро. Насиље је осудио и тадашњи премијер Косова Бајрам Реџепи.

Упркос спектакуларним изјавама међународних званичника како је реч о оркестрираној, добро организованој и припремљеној акцији, позатварано је око 260 мање или више анонимних учесника демонстрација, под оптужбама које се крећу од насилничког понашања, крађе, па све до убиства.

Тадашњи командант јужног крила НАТО-а, адмирал Џонсон, непосредно по избијању насиља изјавио је да догађаји на Косову "делују окрестрирано и организовано". "Развој догађаја на Косову последњих дана указује на постојање организованог обрасца у том насиљу", рекао је тада Џонсон.

Сличне изјаве долазиле су и од тадашњег генералног секретара НАТО-а, Јап де Хоп Схефера, који је косовске Албанце упозорио да греше ако верују да организованим насиљем могу добити од међународне заједнице оно што желе.

И командант међународних снага у Босни, генерал Вирџил Пекет, чије су снаге притекле у помоћ колегама на Косову, потврдио је да су нереди "врло добро оркестрирани и организовани", док је командант италијанских снага на западу Косова Алберто Примисери изјавио да су "Албанци имали спремљен план да опустоше Косово".

Најзначајнији међу ухапшенима, непосредно после нереда, био је Сами Љуштаку, некадашњи утицајни командант ОВК и други човек званично непостојеће "косовске тајне службе", који је био осумњичен да је подстрекавао насиље 17. и 18. марта, али оптужница против њега никада није подигнута.

Као главни иницијатори насиља означаване су разне организације ветерана ОВК, Студентска организација Приштине, Албанска национална армија, као и две минорне политичке партије – Национални покрет Косова (ЛПК) и Национални покрет за ослобођење Косова (ЛКЧК), али је, како наводе западне дипломате, "тешко поверовати да су групе које су претходно једва успевале да сакупе две или три хиљаде људи, одједном на насиље наговориле готово 60.000 Албанаца".

Хронологија насиља

Сценографија за деструкцију постављена је када је челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани обзнанио утапање албанских дечака, описујући га као "напад српских бандита", што је изазвало бес међу косовским Албанцима, које, како се у наредним данима испоставило, скоро 19.000 припадника Кфора није било у стању да заузда.

Барани је, недуго затим, ухапшен под сумњом да је организовао немире, али је једнако брзо пуштен из затвора због недостатка доказа.

Тадашњи портпарол полиције Унмика Дерек Чепел демантовао је да су два албанска дечака настрадала бежећи од Срба и оценио да је насиље на Косову било унапред планирано. Такође, утврђено је и да је, осим дечака који је сведочио пред камерама, смрт у брзацима Ибра избегло још двоје деце, али се њихове изјаве ниједном нису појавиле у медијима. Чепел је убрзо након немира смењен са дужности, пошто је међународна администрација увела "нешто рестриктивнији приступ информацијама".

Ипак, албански медији, пре свих Радио-телевизија Косова, наставили су да емитују контроверзна тумачења тог догађаја, па је и број демонстраната у неколико места на Косову са једва десетак хиљада за неколико часова порастао на пуних 60.000. Насилне демонстрације, истовремено, захватиле су 33 места на Косову.

"Да није било неодговорног и сензационалистичког извештавања о догађајима 17. и 18. марта, ствари на Косову могле су кренути сасвим другим током", наводи се извештају приштинске канцеларије ОЕБС-а за слободу медија, објављеном два месеца после мартовског насиља.

За најгоре пропусте Кфора узимају се паљење цркава у јужном делу Митровице, као и уништавање села Свињара и Белог Поља, јер су војници НАТО-а, из својих свега неколико десетина метара удаљених база, у највећој мери пасивно посматрали дивљање демонстраната.

Насиље се затим прогресивно ширило по читавом Косову. У Призрену су у рано послеподне затворене све продавнице у центру града, а окупљена маса се прво обрачунала са возилима међународних мисија, да би, затим, попалила све српске објекте у граду, укључујући цркву, Богословију и манастир Светог архангела Михаила, из кога су немачки војници претходно евакуисали свештенике, изазивајући бес медија у својој држави.

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су, у Београду и Нишу, запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано седиште Исламске заједнице.

Војска Србије и Црне Горе подигла је борбену готовост на највиши ниво, али је НАТО одбио понуду Београда да се војска ангажује у смиривању насиља на Косову.