Како живи један од најстаријих лучара у Ужицу

После вишедневне потраге по врлетима Муртенице на готово 1.500 метара надморске висине, у копање луча креће опремљен оштрим алатом. А онда уз вишедеценијско умеће дрвосече, и животно искуство помоћника, Недељко стиже до смолом натопљеног корења и комада дрвета које ће претворити у зубље луча.

"Добар је и има доста... Најбољи је да је црн као говеђа пршута, а да буде тежак као олово. Паљика делује мала али је добро тешка, то је пуно смоле", прича Недељко Грујичић из Драглице.

До оваквих комада пањева и жила борова "столаша" данас се све теже стиже, како због захтевне потраге, тако и слабог интересовања оних који би наследили посао.

"Нема луча без чиче згуча, мора ово да се запрти на леђа, да се изнесе до самара, до самарице да се носи. Мора да се изнесе на рамену један део, па се повије, грбача не може да остане права", каже Недељко.

Уз присећање на време када су после напорног рада у шуми, данима обилазили села ариљског и моравичког краја, најмлађи 60-годишњи и најстарији 88-годишњи лучари из Драглице, још увек не одустају.

"Од 12. године сам почео копати. Чувао овце у дан и где нађем после одем ископам, сваки дан по мало понесем...Некад док није била струја дошла, све сам мењао. За пет товара луча, пет товара пасуља, све кило за кило", каже Дарко Зечевић из Драглице.

Зубље луча одавно су замениле светиљке. Вишедневно одсуствовање од куће, тек по који пазарни дан на нововарошкој и златиборској пијаци где Недељко нове генерације подсећа и на друга, лековита својства мирисних комада луча.