Српско-хрватско наоружавање

Хаубице, топови и ракете земља–земља по војној терминологији сврставају се у род артиљерије. У миру далекометни артиљеријско-ракетни системи служе за одвраћање од потенцијалног напада, а у рату за уништење важнијих групних или појединачних циљева.

Иако се још не користи у Војсци Србије, српска одбрамбена индустрија има у понуди ракете Р-267 домета 60 километара, са бојевом главом од 115 килограма, а ради се на повећању домета ове ракете на 95 километара.

Незванични подаци говоре да постоји пројекат ракете домета 200 километара.

Војска Србије је 2015. године завршила развој система "морава", који испаљује ракете домета од осам до 40 километара и има инерциони систем навођења, иначе отпоран на електронско ометање.

"Мораву" су дизајнирали инжењери Војнотехничког института на основу захтева Војске Србија и у складу са ратним искуствима, а осим делова електронике, све остало или чак 98 одсто система праве фирме из Србије.

Развој "мораве" коштао је милион евра, у шта су укључени производња неколико десетина ракета различитог калибра, једног комплетног система и услуге инжењера и техничара.
"Морава" је монтирана на камион ФАП, и направљена је за борбу "удари и бежи" – што је карактеристична тактика за војске мањих земаља као што је Србија. У случају квара, посада "мораве" може ручно да нишани и испаљује ракете.

Домет који кошта

Систем МЛРС М-270, који планира да набави Хрватска, испаљује ракете домета 32 до 60 километара или тактичке балистичке ракете домета до 300 километара.

Овај систем, за сада користе САД и земље које имају много новца или моћне суседе, као што су Финска, Грчка, Бахреин, Уједињени Арапски Емирати или Тајван. М-270 испаљује ракете са јединачним и касетним бојевим главама, као и носаче противтенковских мина.

Уколико жели прецизно оружје, Хрватска ће морати да плати њихову модернизацију више од два милиона долара по систему за испаљивање ракета са сателитским ГПС навођењем и још 240 милиона долара за 150 ракета, колико је платила Финска.

Иначе, тактичке балистичке ракете домета 300 километара са бојевом главом од 230 килограма, коштају око два милиона долара по комаду.

Није познато када ће и у којој конфигурацији овај систем ући у оперативну употребу хрватске војске, као и како ће се набављати резервни делови. Планира се набавка једног батаљона МЛРС М-270 са укупно 16 лансера.

"Нора" и "панцер" – гусенице против точкова

Иако мањег домета, много рационалније и јефтиније за употребу су самоходне хаубице. Хрватска је потписала уговор о куповини немачких хаубица ПзХ-2000, док Србија прави "норе Б-52" и обе у калибру 155 милиметара.

Према најавама премијера Александра Вучића из јула 2015. године, Војска Србије ће ове године добити шест "нора", а 2017. још 12, тако да ће до 2018. године имати укупно 18 хаубица – или, по војној квалификацији, један батаљон.

"Нора" је монтирана на камионе марке "камаз" са осам точкова, веома је мобилна и оклопљена. Тежина "норе" је 35 тона, што је у равни са сличним решењима у свету.

Гранате за "нору" калибра 155 милиметара јесу српске производње и оне су домета од 42 километра до 56,2 километра за гранату са ракетним мотором. Наравно, Србија може и да купи гранате на светском тржишту.

С друге стране, хрватска, односно немачка хаубица ПзХ-2000 тежи 56 тона. Монтирана је на оклопно возило на гусеницама што је предност за кретање ван асфалта, али је велика тежина проблематична за мочварно и расквашено земљиште, као и за мостове и транспорт железницом.

Планира се набавка две чете "панцера" са укупно половних 12 хаубица, а пуна оперативност се, према најавама хрватске војске, очекује до 2019. године.

Гранате за ПзХ-2000 Хрватска ће моћи да купи на светском тржишту, а највећи домет граната које тренутно постоје на тржишту је око 56 километара. Занимљиво је што хрватска војска тврди да је домет ПзХ-2000 чак 80 километара, док немачка војска на званичном сајту наводи 40 километара.

Иначе, рекордну даљину поготка у борбеним дејствима за хаубице калибра 155 милиметара поставили су амерички маринци гранатом "екскалибур" 2012. године у Авганистану и он износи 36 километара.

Иначе цена једног "екскалибура" који има сателитско ГПС навођење јесте од 100.000 до 258.000 долара, у зависности од количине која се поручује.

Хрватска без одговора

И Србија и Хрватска у бригадама копнене војске имају застареле совјетске самоходне хаубице 2-С1 "гвоздика" (рус. каранфил) калибра 122 милиметра.

Хрватска за сада не планира замену за "гвоздике" док Србија увелико ради на развоју самоходне хаубице СОРА у калибру 122 милиметра.

Пројекат ради Војнотехнички инситут и суштина система је да се хаубица Д-30Ј, коју војска држи као ратну резерву, монтира на камиона са бројним савременим електронским системима.

Хаубице мањег калибра су јефтиније и мобилније и зато их војске великог броја земаља. Имају максимални домет око 20 километара, што се у пракси показало као довољно за већину борбених задатака.

Од свих система у игри српско-хрватског наоружавања, једино се српски ракетни систем "оркан" заиста користи – на вежбама.

Војска Србија има обучене људе који тај систем знају и да користе, са свим његовим манама – јер је застарео и није аутоматизован.

Домет "оркана" је 50 километара, а највећа предност је што из својих цеви може да испали четири ракете са укупно 96 противтенковских мина на тако велику даљину и заустави продор оклопних или моторних возила.

Уобичајено је да се здружено гађа из четири лансера "оркан" што број мина повећава на 384, а шансе непријатеља да прође замишљеним правцем постају све мање. Мине се активирају на прекид сопственог магнетног поља, односно на близину метала.

Речју, Хрватска пуца на велики домет и потрошиће много новца на светском тржишту, док ће Србија, без обзира на то о ком домету је реч, новац оставити унутар својих граница.