Маглић, село које има све!

Што Маглић има, немају многи градови у Србији: све улице су асфалтиране, имају вртић, спортску халу, базене. Од депоније направили су језеро. Увели су гас и телефон, а водовод и канализацију изградили су још пре 45 година. Од пре четири године имају и постројење за прераду отпадних вода и јавно комунално предузеће.

"Муљ са овог пречишћивача је исправан за ђубрење и дајемо грађанима да ђубре своје њиве. Вода која је пречишћена одлази у реципијент који пролази поред села", каже Милан Медић из ЈКП "Комуналац".

За Маглић, некадашњи Буљкес, у коме су до 1945. живеле подунавске Швабе, а затим до 1949. грчки партизани, кажу да је Југославија у малом. Данас у њему живи више од десет нација, такозвани економски мигранти који су га населили педесетих година прошлог века.

"Ми се поносимо тиме што се и даље осећамо као Југословени, нисмо југоносталгичари, али смо толико шаролики по националној структури да се уопште не опредељујемо", напомиње шефица месне канцеларије и матичарка Винка Марјановић.

У селу ради млекара, фабрика, пољопривредно добро. Маглићани се баве махом пољопривредом и, кажу, не ради само онај ко неће.

"И поред добрих услова за живот и могућности запошљавања, ми имамо проблем мањка наталитета – мање се деце роди. Имамо доста девојака и момака који се не венчавају", каже Рајко Перић, председник савета МЗ Маглић.

Како би што боље презентовали своје село, активни су и на друштвеним мрежама.

"Покушавамо да кроз ту страницу прикажемо и све оне фотографије које успемо да прикупимо као историјску грађу о животу генерација које су дошле од педесетих година на даље", прича Радомир Зотовић.

Како кажу Маглићани, није баш да имају све – недостају им банка и радња са алатима. Поред тога што су поносни на Маглић, диче се и својим снајама. Највише је Словакиња.

"Ја мислим да Маглић има око триста снајки Словакиња. Ја сам се овде удала давне 1982", каже Винка Марјановић.

Мештани овог села срећни су што млади из њега не одлазе већ се ту досељавају из већих градова.