Шта то беше шнајдер

Нема много оних који остављају мере код кројача. Већина оде да пазари у кинеским радњама.

"Људи доста раде корекције од тог нечег старог да направе да буде ношљиво и сада. Захваљујући сталним муштеријама опстајемо, ова радња постоји ипак дуго и то је нешто што нас такорећи држи", каже Јасмина Златић из кројачког студија "Мануфактура".

Осим муштерија, кројачки салони тешко долазе и до радника. Са гашењем великих текстилних гиганата и интересовање за овај вид образовања се смањило. Пре две деценије у Школу за дизајн текситла уписивало се по 1.800 ученика. Данас их је око 500.

"Родитељи више желе да им деца уписују право, економију, медицину него школе оваквог типа као што је наша. Десиће се да једног дана неће имати ко да сашије панталоне, да их скрати или да сашије завесу, јер полако ове школе мало по мало изумиру", сматра Станко Киш, директор Школе за дизајн текстила у Београду.

Школу уписују они који то заиста воле, али и они који немају избор.

"Моја мама воли да шије и има своју машину и понекад ме и она учи па ми је занимљиво да с њом вежбам", каже ученице те школе. Некима је кројачки занат био и друга жеља. "Прва ми је била васпитачица", каже сада будућа кројачица.

Недостатак радне снаге, прилив јефтине одеће са Далеког истока, али и велики намети, већ годинама стављају катанце на кројачке радње. Интервенција државе је неопходна, сматрају стручњаци.

"Мора кроз разне видове стимулацијa да ли су то пореске олакшице, ослобађање при увозу робе која је застарела да не плаћају царине и остале дажбине. Затим кроз одобравање кредитних средставаса веома ниском каматом, да подстичемо развој предузетништва у Србији", каже Милорад Васиљевић из Привредне коморе Србије.

До увођења фискалних каса, 2003. године у Србији је постојало око 800 кројачких радњи, подаци су Привредне коморе. Током једне деценије, њихов број се четири пута смањио. Данас их је тек нешто више од 200.