Најтежи прелет: Исповести пилота ЈНА

Дошли су из свих ћошкова СФРЈ. Већина је први пут осетила град када је дошла у Мостар, у гимназију. Ту их је дочекала чврста војничка дисциплина и непријатељски настројени Мостарци.

Овде можете погледати емисију Најтежи прелет

Војнички живот, немилосрдна селекција и велика удаљеност од родитеља праве од ових дечака – велике пилоте, надмоћне официре и сурове војнике.

Никада нису причали о томе ко припада којој нацији, јер тврде да то никада није ни било битно.

"Били смо изузетно толерантни, дошли смо из различитих средина. Једни су дошли из строгих верничких средина, други из либералнијих. Католици, православци, муслимани, агностици, комунисти – сви заједно смо славили и Божиће и Бајраме, делили пакете које смо добијали за празнике", прича Хрват Јосип Штимац.

И док се пилоти одгајају у атмосфери безусловног поверења, у држави се дешавају озбиљне промене. Пилоти образовани да земљу бране од спољњег непријатеља, и даље живе и раде онако како једино умеју. Онако како су научени.

Србин Томислав Божовић каже да је имао безгранично поверење у своје пријатеље, јер једино тако можеш безбедно да летиш.

"Никад нисам ни сумњао да ће ме неко издати. Све до 1991", каже Божовић.

Распад државе почиње у Словенији 1991. Протести у Љубљани за независну државу. Касарне у родном Марибору пилота Јожефа Жунковича су блокиране, а он у том трену са породицом живи у Бихаћу. Информације које добија од војске и од пријатеља о дејствима ЈНА у Словенији су различите и зато одлучује да напусти војску.

"Стварно нисам желео да дођем пред мајку, па да кажем: 'Мој брат с једне, а ја с друге стране.' Нисам могао", каже Словенац Јожеф Жункович.

Маријан Јелен, такође Словенац, није се трена премишљао.

"Човек када да заклетву једној војсци, у тој војсци треба да остане. Ако се добро сећам, тадашњи и Устав и закон СФРЈ је тражио од сваког официра и војника да брани слободу, суверенитет и интегритет оне државе. Ја мислим да су то сасвим довољни разлози да одлучим да останем у тој војсци, иако се знало да се дебело кува у држави и да ће се нешто веома лоше десити", прича Јелен.

Официрске сузе

Иван Михаљевић, Хрват, рођен је у селу поред Сиска, породица му је 1991. у Мостару, а он ради у Задру.

"Сви су бирали, негде се мораш определити, нисам имао дилему да ли да мењам нешто. Сви смо очекивали да ће то бити оно што је било. Било је људи који су живели и имали станове тамо, породице су им биле под притисцима, добијали су отказе и људи су под притиском морали да напуштају војску. Ту је било суза, кад ви видите потпуковника да плаче...", присећа се Михаљевић.

За разлику од Михаљевића, који, упркос притисцима, остаје у служби, Јосип Штимац одлучује да напусти све и оде у Загреб.

"Било је пропаганде као да одласком разбијам Југославију. Не разбија се држава зато што ја одлазим, већ ја одлазим зато што се држава разбија. Треба човек остати чистог образа и извући живу главу, и за себе и за своју фамилију", додаје Штимац.

Иван Михаљевић, међутим, каже да је Војска Југославије, у којој је одлучио да остане, била далеко позитивнији избор.

"Ја сам био тада у Хрватској и војска се састојала од ХДЗ-а, од националистичких елемената, где је важило: што сте већи националиста, то сте бољи војник. Ми тако нисмо васпитавани. Нисмо тако живели и нисмо тамо ни припадали. Осим тога, мој брак је био мешовит, моја жена је била 'четникуша', тако да моја породица тамо није имала места", говори Михаљевић.

Зинаид Ибраковић, Муслиман, рођен је у селу Витезу, у Босни и Херцеговини. Радио је и живео у Задру, Пули и, коначно, у Нишу. Целу 1991. обављао је све ратне задатке који су му поверени.

"Све то време вршим и дужности у ескадрили, да бих на последњој прослави Дана ваздухопловства, 21. маја, био ванредно унапређен, добио орден похвале, новчану награду. А онда, већ сутра ме је позвао командант и послао на принудни одмор неколико месеци, зато што је рат у Босни и званично почео и неко је донео одлуку да је потребно елиминисати људе који нису били српске националности", каже Ибраковић.

Маријан Јелен доживљава сличну судбину.

"Од понедељка не идем на посао, од тог дана део другара који су долазили на рођендане, са којима сам ишао на скијање, море, престали су да долазе и да ми се јављају. Део пријатеља је, што кажемо ми у авијацији, почео да одузима гас. Ваљда их је било страх како ће неко реаговати. Као данас се сећам: моја супруга и ја шетамо код 'Југославије' сами, по кеју, а моји другари се праве да ме не виде", сећа се Јелен.

Отворени лов на људе

Томислав Божовић је био ожењен у Пули, где је радио када је почео рат. Њему и његовој породици константно су претили смрћу.

"Када су нас пилоте из Пуле у Гласу Истре поименично, са именима чланова фамилије, прогласили ратним злочинцима у бегу, практично је био отворен лов на људе. Кад сам видео да се и у Тузли пуца и напада, знао сам да ће ту бити један братоубилачки рат. Ја сам тог дана команданту рекао да бих хтео да напустим војску. Тад сам одлучио да ћу се вратити тамо где сам све оставио – у Пулу", прича Божовић.

Митхад Слатина, рођен у Прибоју, такође своје место не види више у Војсци Југославије.

"Те аномалије, почев од симбола, скидања петокраке, унутарњих превара, зазирања од мог националног идентитета, да ли ће нешто рећи преда мном или неће... Када то осетите у средини с којом сте расли и саживели се, одлука није нимало лака. Шта ме је определило конкретно, не знам. Некаква тежина унутар мене није ми дала да останем ни дана више. Отишао сам до свог претпостављеног, ставио на сто пиштољ и рекао: 'Ја одох'", каже Слатина.

Он се придружио ТО у Мостару и изабрао да остане на тој страни. Породица у Прибоју доживљава разне непријатности због његовог избора.

И Томислава и Митхада хапсе. Завршавају у хрватским логорима. Митхад у затвору проводи четири године. Божовића размењују као српског официра, иако он то одавно није и након тога проводи девет година у изгнанству у Италији. Тамо ради у фабрици и покушава да докаже своју невиност уз помоћ медија.

Против својих

Пилоти који су изабрали да остану у Војсци Југославије, постају непријатељи у својим родним местима.

"Ја сам као отишао на други страну, борио се против својих. Који су то моји? Који су то моји који мени узимају стан, пљују за мном, пуцају на мене, на моју породицу? Моји? То нису моји", прича Иван Михаљевић.

Јосип Штимац верује да је његова одлука била једина исправна. Мада почетак нове пилотске каријере у Хрватској није био нимало лак. Осуђивале су га дојучерашње колеге из ЈНА, али су га са подозрењем гледали и у Хрватској.

"Они су сви мислили да смо ми комуњаре задојени идеологијом и да нећемо прихватити Хрватску као своју државу. Да смо југоносталгичари, што у почетку и није било далеко од истине. Ја себи ни онда нисам приговарао, а не бих ни сада. Тамо бих завршио као Хрвати и већина Срба. Једнако су морали отићи. У Хрватској сам достигао положај који је максимум за пилоте – командант ваздухопловства", каже Штимац.

Михаљевић каже да је одавно било јасно да од тога нема ништа, никакве каријере, те да само треба достојанствено завршити и отићи.

"Нису ни они погрешили, нисам ни ја погрешио, нико није погрешио и сви су погрешили. Нико није располагао информацијом која би била ваљана да може човек да се определи", сматра Михаљевић.

Јожеф Жункович је пензионисан као бригадир у Марибору. Има унука и пасионирани је возач ауто-мото трка.

Јосип Штимац је пензионисан као генерал-бојник. Једно време је имао своју приватну фирму у Загребу, а сада чека да постане деда.

Томислав Божовић је тренер тениса у Пули. Последњи пут му је бомба бачена на кућу 1997. године. Живи и ради у својој школи са женом и сином.

Маријан Јелен у пензију је отишао као потпуковник и данас живи у двособном стану у Земуну у који се уселио 1983. године. Са њим живе син, жена и унуци. Један син му је опитни пилот, а други такође ради у Војсци Србије.

Митхад Слатина живи у Сарајеву. У пензију је отишао као мајор. Повремено ради као статиста у филмовима, серијама и рекламама.

Иван Михаљевић је удовац, живи у малом стану са унуком у Београду. Пензионисао се као пуковник. Похађа школу кувања и пише авијацијски лексикон.

Зинаид Ибраковић живи са женом у Новом Саду. У пензију је отишао као потпуковник. Сваки дан трчи десет километара како би остао у доброј форми и ових дана очекује да постане деда.

Сви они мисле да је позив којим су се бавили био вредан жртава које су поднели. И сви сањају да лете.