Ратни извештач – од стуба информацијa до шпијуна

Рат је увек ударна вест, а да би је пренели, ратним извештачима глава је увек у торби.

"Хапсили су нас, звали су нас шпијунима, покушавали су да нас отпуже, да подржавамо једну, другу или пету зараћену страну", каже ратни извештач Ројтерса Александар Васовић.

У новом Ратном приручнику, Пентагон је новинаре који извештавају из ратних подручја означио као могуће сараднике непријатеља, шпијуне.

"Кад ухватите шпијуна не морате да обавестите ни Црвени крст, шпијун може да се нада смртној казни и шпијун нема разлога да верује да ће када се заврши рат да се врати кући", објашњава главна и одговорна уредница Политике Љиљана Смајловић.

Мало је рећи да је забрињавајуће ако сте новинар и ако америчка страна у сукобу процени да сте на погрешној страни. Већи проблем су ратишта попут Сирије или какво је била Либија, где чак не постоје ни јасно разграничене стране у рату.

"Било који командант, било које паравојске на свету може да почне да нас хапси и да каже да смо шпијуни. Просто, јер једна велика демократија у свом војном приручнику нас карактерише као такве", истиче Васовић.

Какве су правне шансе новинара када их америчко Министарство одбране означава као могуће тзв. непривилеговане припаднике зараћене стране ако буду заробљени, имају мање права и од цивила и од непријатељских војника.

"Чак и ако ова лица прогласите незаконитим борцем, то не значи да не постоје људска права која их штите. Можда то нису женевске конвенције које се примењују у тим ситуацијама, али се међународна права свакако примењују у свакој ситуацији, па и у овој", напомиње Милош Хрњаз са Факултета политичких наука.

Слаба утеха за Самија ел Хаџа, сниматеља Ал Џазире који је шест година провео у Гвантанаму, без пресуде, само због сумње да је био курир једне екстремне исламске организације.

Због свих тих опасности повећава се и подозрење припадника војски према новинару, а умањује шанса да јавност буде обавештена о ратним дешавањима.

Слично као код положаја репортера који су сведочили пред међународним судовима. Извештач Вашингтон Поста из Босне и Херцеговине почетком деведесетих Џонатан Рендал успео је да одбије да сведочи у Хагу, а многи српски, косовски и западни новинари нису успели или нису желели да одбију.

А требало би, уверена је Љиљана Смајловић која је тих година извештавала из Трибунала.

"Зато што сваки следећи новинар који се појави на терену, неки командант може да каже, чекај овај ће да сведочи против мене у Хагу, боље да га убијем сада или барем да му не дозволим да ради. Они као и Пентагон угрожавају суштину наше професије, угрожавају наше право да будемо перципирани као посматрачи а не учесници у рату", сматра Смајловићева.

Репортери имају више шансе да сачувају главу када су прикључени борбеној јединици, а то им нови Приручник Пентагона, посредно, препоручује. Занемарује се зависност од информација једне стране.

"2003. у Ираку то нас је ограничавало утолико што нисмо могли да излазимо из војног објекта а да нисмо заједно са том јединицом у којој смо боравили. Кршење би повлачило тренутно одстрањивање из једнице и повратак у Багдад, али да бисте добили тај део приче ви то свесно прихватите", објашњава ратни извештач Ројтерса Александар Васовић.

Једна од најнеславнијих епизода савременог новинарства забележена је током инвазије на Ирак 2003. године. Поједини новинари преносили су да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење, ослањајући се на саопштења Вашингтона.

Другачија слика слала се из Вијетнама када "прикључених" још није било и тада су медији одиграли кључну улогу у окретању америчке јавности против рата.