Неготин, празан град пун историје

Кажњени због јаких ветрова који дувају с оближњих планина, али награђени одличним вином из овдашњих винограда – на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније већ неколико векова живе Неготинци.

Слушали су музику без фалша јер ју је компоновао најпознатији Неготинац – Мокрањац. Били су ратници зато што је тако хтела историја, а пили су, и данас пију, одлично вино, зато што је тако хтела географија.

Златно добра Неготина био је 19. и почетак 20. века. Колико је овај град тада био важно трговачко место можда најбоље сведочи то што је Вук Стефановић Караџић у Неготину тада радио као цариник.

Неготинци не пропуштају да помену да је овде погинуо Хајдук Вељко Петровић бранећи Неготинску Крајину од Турака, да је улицама тог града шетао млади Стеван Стојановић Мокрањац, а да је Теслин пријатељ Неготинац Ђорђе Станојевић заслужан што у Неготину, као уосталом и у целој Србији, данас светле уличне сијалице.

Оно што је Тесла осмислио, то је Станојевић у Србији спровео у дело. Најпре је то било у Београду, мада га нису баш гледали благонаклоно када је из Кнез Михаилове "протерао" петролејке. Али, шта све не знамо о најпознатијим Неготинцима или онима које су Неготинци присвојили?

Сви знају да је Хајдук Вељко највећи јунак из овог града, сви знају и његову чувену реченицу "Главу дајем, Крајину не дајем", али нико не зна како је Хајдук Вељко заправо изгледао, јер је први пут насликан две године пошто је погинуо.

Сликан је по сећању и причама, модерно речено – по принципу фото-робота. Доводили су сликарима Вељковог брата да позира, Његош је слао свог јунака који је личио на Вељка, а легенда каже да су на крају довели једног Арнаута који је толико личио на Хајдук Вељка да се његова жена Чучук Стана умало није онесвестила. А кад смо код Чучук или мале Стане, занимљива је прича како су се њих своје упознали.

"Хајдуци су дошли у село, пљачкали су све редом и украли су њену девојачку спрему; она је отишла у Пореч, данашњи Доњи Милановац, да се жали што су јој узели ту девојачку спрему. Рекла је – какав је то начин да његови хајдуци отму њену девојачку спрему коју је она чувала за своју удају. Али како се Хајдук Вељку допала, она се кући није ни враћала", каже Ивица Трајковић, директор Музеја Крајине.

"Потомци" Хајдук Вељка и Чучук Стане

Много тога је данас у Неготину у знаку ратничке традиције. Најпознатији књижевни часопис из овог града зове се Буктиња – а за скоро седам деценија бавио се јунацима, еротиком, ватром, водом.

А шта кажу неготински књижевници о ликовима из овог града? Да ли су данашњи Неготинци дрчни јунаци као што је био Хајдук Вељко? Да ли су данашње Неготинке одлучне и помало преке на Чучук Стану?

"Изгубио се тај ратнички дух, типичан Неготинац уопште више не личи на некадашње ратне хероје и ликове, већ више на Мокрањца", описује Саша Скалушевић, писац из овог града.

Мокрањцу у почетку није било лако с Неготинцима. Кад је с Београдским певачким друштвом у једној кафани први пут извео своје композиције, рекли су му да квари народну музику.

Али када је 1892. на откривању споменика Хајдук Вељку отпевана песма "Књигу пише Мула-паша", носили су га на рукама. Од тада, ћутали су кад год се изводе Мокрањчева дела. Слично је и данас, нарочито када химну Неготина из Шесте Мокрањчеве руковети пева Драгољуб Џо Фируловић.

Драгољуб Џо Фируловић није само певач. Он је сликар, песник, али и ловац на камење, које лови искључиво у неготинском крају и од њега прави занимљиве скулптуре. Неготинци кажу да је и најпознатији боем из овог града, а Фируловић одговара да ту титулу још није заслужио. Ипак, чак и неко ко је на путу да постане боем има спреман одговор на питање – које је право неготинско вино?

"Ако хоћемо да осетимо дух Неготина, да доживимо ове људе, ми морамо са њима попити часу црне тамњанике, аутохтоног вина које се овде негује откад људи знају овде за винограде и за винову лозу", каже Драгољуб Џо Фируловић.

Село у којем живи само вино

Ако то каже неготински боем, треба му веровати. Али желели смо да чујемо још једно мишљење. Отишли смо у Рајачке пивнице или пимнице – у том селу радије користе тај локални назив. Да не буде забуне, не мисли се на пиво, овде се пије само вино.

Пут до Рајачких пимница је веома лош, али вреди намучити се због оног што овде можете видети. Не знамо да ли је бог вина Дионис некад овде свраћао, али, ако није, погрешио је.

У овом необичном селу има око 200 кућа, међутим, занимљиво је да у тим кућама нико никад није живео. Још од 19. века у њима се само чува вино, налази се у подрумима које има свака кућа, а дегустира на спрату.

Слободан Мишић је представник шесте генерације винара у Рајцу. У кући породице Мишић вино се чува још од 1853. године.

Мишић каже да се вино у Рајцу прави по посебној технологији. "То је, у ствари, одсуство технологије, држимо се традиционалне технологије која подразумева што мање технологије, што мање хемије", каже Мишић.

Каже да су странци одушевљени оним што виде, а што се тиче рајачког вина, кажу да их највише подсећа на француска вина. "Кад је избила филоксера и уништила француске винограде, онда су Французи око 1890. одавде прво узимали вино, а онда узимали калемове од којих су обновили своје винограде", каже власник пимнице Мишић.

И коначно најважније питање – ако хоћемо да разумемо Неготин и Неготинску Крајину, које вино морамо да пијемо: "Црну тамњанику и гаме, дефинитивно."

Неготински лешници у немачким колачима

Кажу да просечан Неготинац попије бар чашу вина дневно, али занимљиво, нико не каже колика је чаша. Уз вино одлично иде бадем, јер овде још увек расте оно бадем дрво из Мокрањчевих руковети.

Али уз вино добро иде и лешник, а најпознатији произвођачи лешника из овог краја су Владејићи – познати привредници из овог града, Данијел Владејић је друга генерација, са 22 године је засадио прву плантажу од 11 хектара, а 2013. још седам хектара лешника.

Наглашава да је почетни капитал веома важан за овај посао, али тај капитал не мора да буде велики ако се лешници засаде на три хектара земље, што је минимум да би се овај посао исплатио.

Осим почетног капитала, за лешнике је потребно и стрпљење, новац се враћа тек после седам година, што је на срећу Владејића, ове године. Ипак, свима препоручују да крену у овај посао, зато што се српски лешници траже.

"Ми смо прошле године основали откупну станицу лешника и извозимо у Немачку", каже Данијел Владејић, додајући да је могуће да Немци једу колаче од српских лешника.

Немци много више траже лешника него што на целој територији Неготина може да се засади. Владејићи се не плаше конкуренције, јер, кажу, има места за све, па и за Италијане, који на територији општине Неготин планирају да засаде 190 хектара лешника.

Ипак, Неготинци се не радују унапред, јер је превише пословних идеја у прошлости пропало. Иако из овог краја има доста гастарбајтера, они нерадо улажу новац. Опекли су се за време газда Језде, а данас не улажу јер се жале да се у Неготину плаћа велики порез на имовину.

Некад се за Неготин говорило да је град на инфузији, и да живне чим капне неки евро или франак из иностранства. Међутим, времена су се променила, а старији Неготинци у иностранство сада вуку и млађе. О том тренду можда најбоље говори слика празног шеталишта у центру града.

"Деси се да Неготин буде потпуно празан, рецимо недељом ујутру, тако ми се десило једном приликом да водим неке ђачке екскурзије, пролазимо кроз град, од једног музеја до другог, и кажу деца – чико, да ли само ви живите у овом граду?", каже Ивица Трајковић, директор Музеја Крајине.

Чудо у Неготину – пун биоскоп

Можда је празан, али Неготин има трг какав немају ни већи градови у Србији. Има још нечега у Неготину чега у неким градовима нема. Пун биоскоп. И то углавном младих Неготинаца. Прво питање како у ери торетна успевају да намаме младе Неготинце у биоскоп? "Атмосфера је битна, људи који раде овде, кућа. Ми се збиља трудимо да стално са њима имамо контакт", каже Душанка Ботуњац из Биоскопа "Мала сцена".

"Прошле године нам се десила једна сјајна ствар кроз пројекат са Филмским центром Србије и једном асоцијацијом за презентовање домаћег стваралаштва. Имали смо организоване школе, филмске радионице за младе, током два дана, за основце и средњошколце. Знате, они овај простор користе као свој, немају задршку уласка, осећају се нормално", описује Душанка Ботуњац.

У Неготину нема много локалних телевизија на којима могу да се рекламирају. Зато биоскоп мора да се промовише од уста до уста. А пре сваке премијере запослени одлазе у школе да ученике подсете који је филм ове недеље на репертоару.

Овај биоскоп скоро да није престајао са радом још од 1930, када је основан. У биоскопу кажу да не смеју да се опусте јер имају обавезу према славним прецима.

"Један од првих путујућих кинематографа у Србији био је Тодор Најдановић Неготинац, који је читав Балкан и Буграску снабдевао филмовима, онда када је Лифка већ радио у Суботици, Лимијер је неколико година пре тога приказао први филм, значи то се десило у Неготину", наглашава Ботуњац.

Ако је кроз историју имао несрећу да буде на граници и да се у овом крају стално ратује, данас управо због тога може да профитира од туризма. Некада је Мула-паша из Видина претио Хајдук Вељку да ће му отети Неготин. Данас највише туриста овде долази из тог бугарског града.

"Они су некада сањали да дођу макар на ћевапчиће и на чашу доброг неготинског вина, сада су у могућности и долазе, викенд је овде пун тих наших суседа", каже Драгољуб Фируловић.

Кад се подвуче црта, не жале се много Неготинци на тешка времена, барем не као у другим деловима Србије. Мада кажу да их је остатак земље заборавио и да их спомиње само у временској прогнози.

Можда је чудно, и помало тужно, али у граду вина кафане су пуне само викендом, а потомци Хајдук Вељка данас се јуначе по иностранству и можда тамо изговорају реченицу – Главу дајем, Немачку не дајем. Поносни су Неготинци и на Мокрањца, и на Ђорђа Станојевића, и на Хајдук Вељка. Али свесни су да се не живи ни од историје, ни од старе славе.