Повратак пољопривреди нововарошког села

Када је стала и фирма "Инова" и без посла остале стотине радника, они из Радоиње су се вратили земљи – заоране су њиве у које се није улазило деценијама, а воћарство и сточарство опет постали уносан посао. Ипак, за разлику од других планинских села, у Радоињу се није било тешко вратити.

"Ми који смо остали, ова моја генерација, ми смо сачували село. А оно има најбољи положај у општини. Ту нам је пут ка Прибоју, ка Новој Вароши, Ужицу. Све је надохват руке. На селу смо, а као да смо приградско насеље", каже Душан Лековић из Радоиње.

Ова земља, кажу, даје рекордне приносе, успева готово све, али се ради и на њиви и на фарми, нема празника ни обустава, а добри домаћини издалека препознају.

"Сам се организујеш, ако радиш, онда и имаш. Није лако, много је улагања, али радиш за себе, за своју породицу", каже Љубиша Ђајић из Радоиње.

Са 122 ученика, радоињска је најбројнија сеоска школа у Златиборском округу. Велика, уређених кабинета и вредних ђака пешака.

Ученик Милош Мрдовић пешачи до школе три километра у једном правцу. Каже да никад не закасни и да је одличан ђак.

Радоиња је и археолошко налазиште, јер је била део римске провинције Далмације. У новијој историји добила је језеро, а изградњу бране обележила је једна од највећих трагедија тадашње Југославије – 1958. током радова у тунелу, страдала су 32 радника, а тек недавно је, на иницијативу инжењера Милана Бјелића, младим копачима и минерима изграђен споменик.

Над том браном, клисуру Увца је испунило једно од најлепших језера, које меандрира читавом својом дужином.

"Направили смо пешачку стазу, изградили видиковце на најлепшим местима над кањоном, па језеро и његови меандри су сада доступнији туристима", каже шеф чуварске службе Специјалног резервата природе "Увац" Марко Обућина.

Радоиња се данас узда у пољопривреду и туризам. У младе, који још нису и неће отићи, и оне који долазе издалека – на одмор, или попут неколико руских породица које су овде саградиле дом, па од туриста постали добре комшије.