Последњи Мохиканац са Торника

Повремено напусти планину и сиђе деци – у кућу ближе цивилизацији, јер верује да су му природа, рад и ред обезбедили дуговечност и здравље.

Овде као да су се барем два века саплела и прескочила свакодневицу. Ни струје, ни водовода, ни доброг пута. Ипак, Срећко и његова кобила Ласта задовољнији су од оних који уз благодети цивилизације – деле и нервозе и болести.

"Разговарам и са мачком и са гавранима који пролете... питам их куда иду, куд лутају. И не фали ми ништа, кaо да сам у неком рају", каже Срећко Ковачевић из села Завојица.

Срећко верује у рад као најважнији услов напретка и благостања, па чак и када је остао сам, ту где су се некада низали катуни и белела стада.

Срећко каже да рад одувек цени, "поготово сад кад је сам, кад нема никога поред себе".

Ласта га, кад пожели, однесе до деце, у село крај магистрале. А породица и пријатељи, путници и ловци, свраћају му редовно, у брвнару, која се никада не закључава.

"Њему никад није проблем да спреми и скува. То је код њега кô народна кухиња", каже Жељко Марјановић из Доброселице.

А и снегови и вукови овде су део оног, природног поретка – како дођу, тако и оду.

Кад се човек продере, вук побегне од човека. Ретко кад курјак нападне човека, мирно каже Срећко. 

"Кад дохватим лопату часком растурим снег тамо-амо... да могу да положим овцама", додаје Срећко.

Повремено напусти планину и сиђе деци – у кућу ближе цивилизацији, јер верује да су му природа, рад и ред обезбедили дуговечност и здравље.

И док, све ближи десетој деценији, пребира по сећањима, Срећко је одавно одмерио шта је за срећу важно.

"И државу да даш ако нема човек слоге и љубави, џаба је", каже Срећко Ковачевић.

И ноћ пада, гости се испраћају, под кровом је топло и мирише боровина, отишао још један дан и још једна година. Мало предаха и до новог јутра, ето сна мирног, окрепљујућег.