(Не)моћ синдиката

О правима радника брине више од 20 хиљада синдикалних организација. Ипак, радници запослени у приватном сектору указују на то да су препуштени сами себи, за разлику од оних у јавном сектору.

Стручњаци наводе да је проблем што су синдикати разједињени и што им моћ слаби у поређењу са временима када су постојали велики колективи.

"Газде не трпе. Наравно када питате газде и послодавце они немају хлеба и стално кукају на минималну цену рада, годинама је свађа око општег колективног уговора", каже историчар Предраг Марковић, аутор књиге о историји синдиката.

Минимална цена рада ове биће иста као и у протеклих годину дана - 115 динара на сат. Синдикати нису успели да се изборе за више. Или нису хтели.

"Свуда у свету постоји однос просечне плате и минималне цене рада и ми смо то достигли у овом моменту", каже председник Савеза самосталних синдиката Љубисав Орбовић.

Критика на рачун синдиката је и та да су разједињени, што и они сами признају. Поједини су чак ушли и у парламент.

"То зависи пре свега од синдиката и зависи да ли ћемо се коначно сви ми заједно опаметити, да ли ћемо схватити коначно да једино уједињени и заједнички можемо да се изборимо за права и интересе радника", каже народна посланица и председница АСНС-а Ранка Савић.

Иако су често на улицама, ни синдикати у свету нису моћни као ранијих година, што се објашњава тиме да је све мање великих колектива, а све више оних који су сами своје газде.

"Са нестајањем читавог низа послова и старог индустријског света озбиљно је угрожен и положај синдикалних покрета у свету и свуда су они драматично опали у чланству", каже Предраг Мараковић.

И даље најснажније синдикалне вође имају Французи, где је скоро половина радника учлањена у синикдикате, али је зато смањен број оних који верују синдикатима у другим земљама, међу којима су и Енглеска, Шпанија, Италија.