Донирање органа, Србија каска за светом

Ових дана, свет је обишла информација да су стручњаци Оксфордског универзитета развили уређај у којем донирана јетра, ван људског организма, може да се чува и до 20 сати, и потом трансплантира. Жена којој су пре шест година у Мајамију пресађени јетра, панкреас, желудац, танко и дебело црево, родила је девојчицу. Код нас, на том пољу, још нема добрих вести.

У Србији већ дуго није урађена ниједна кадаверична трансплантација. Иако су од почетка године у Клиничком центру Србије разговорали са породицама једанаесторо пацијената, којима је дијагностикована мождана смрт, ниједна није дала сагласност за даривање органа.

"Све чешће смо наилазили на експлицитно одбијање, што значи да је породица саопштила изричиту жељу донора коју је он претходно саопштио док је био жив. Неке породице донеле су саме одлуку, а неке су позивале представнике религијских заједница које су у овим случајевима подржали породице у њиховој одлуци да не дају сагласност", каже Мирјана Лаушевић, координатор за трансплантацију у Клиничком центру Србије.

Стручњаци, који су свакодневно укључени у програм трансплантације, поручују да то мора да буде усклађен и мултидисциплинарни рад, у коме су здравствени радници важна карика али су грађани најважнији у том систему.

"Треба негде само да будемо посредници у једном добром хуманом чину, где један део наших грађана који је нажалост доживео трагедију омогућава даље лечене других наших грађана, којима је таква врста лечења потребна", каже докторка Лаушевић.

Према њеним речима, уколико сви очекујемо а надам се да очекујемо најквалитетнију услугу која је могућа од нашег здравственог система, онда свакако имамо и неку своју грађанску дужност да у том лечењу партиципирамо.

Анкета међу грађанима показује да завештање органа саматрају хуманим гестом, али их стварност нажалост демантује.